Piše: Isidora Spasić
Internet i stvarni svet – dva prostora koja su nam kako u svakodnevnom govoru, tako i u naučnim krugovima često predstavljeni kao dihotomija. Povezani su, imaju uticaja jedan na drugi, prepliću se na sijaset načina, ali su, na kraju, ipak dve različite dimenzije. Naučili smo da ih posmatramo kao takve, i taj princip većina nas po automatizmu prihvata.
Ali, da li su zaista u pitanju svetovi na suprotnim krajevima kontinuuma?
Nekada, na početku postojanja interneta, možda su mogli da budu – kada je internet bio više dodatak našoj svakodnevici, bilo koristan ili zabavan, ali u najvećem broju slučajeva, ne nešto dublje od toga. Međutim, kada je u pitanju današnjica, predstavljati stvari tako bilo bi u najmanju ruku neistinito.
To je, zapravo, jedna od prvih stvari koje naučiš na predmetu “Uvod u psihologiju interneta”. Činjenica da je danas internet mnogo više od samo pomoćne alatke, jeste činjenica koje je mnogo nas svesno, ali je bitno naglasiti da ni nauka zapravo ne kaska za nama, čak to i potvrđuje. Bilo da ste “digital natives” ili “digital immigrants”, velika je mogućnost da internet predstavlja jako bitan deo vašeg života – priznali to ili ne, hteli to ili ne. To je medijum kroz koji ne samo da održavamo prijateljstva stvorena van njega, već i sklapamo nova. Neretko, tu se i zaljubljujemo, a nepotrebno je dodatno opisivati koliki deo našeg poslovnog života internet može biti, nakon što smo prošli pandemiju i vanredna stanja. Sa ovih par banalnih primera, lako je prikazati kako postaje sve besmislenije stavljati sajber svet kao nešto suprotno od nečega što je “stvarno”.
Sajber svet je sigurni svet
Samim tim što je tako sveprisutan i stvaran, sajber prostor i sve što se u njemu odvija može na raznorazne načine uticati na psihofizičku dobrobit pojedinaca. Glavni faktori tu mogu biti direktne interakcije sa drugim ljudima, ali i situacije gde vidimo ili čujemo mišljenja koja se tiču nekih nama bitnih stvari, ljudi sličnih nama, ili nekad i nas samih. Baš kao u “stvarnom” svetu, zar ne?
Jedna od verovatno ključnih pozitivnih posledica koje internet može da ima na nečije psihološko blagostanje, jeste upravo to što je to prostor koji daje slobodu da u njemu budeš ono što ti želiš, da potpuno sam_a oblikuješ sebe, postavljaš granice svog identiteta – ili ih brišeš. Postoji mogućnost da dođeš u krugove gde te niko ne zna, predstaviš ko si i šta si, baš onako kako ti sebe vidiš. To je glavna prednost anonimnosti koju nam internet daje. Iako je pojava “anonimnih ljudi bez pravog imena i profilne slike” ljudima često asocijacija na trolove, a u pojedinim krugova Tvitera “lažno ime i anime profilna slika znači da mišljenje nije legitimno”, upravo te anime profilne slike i lažna imena su nekim ljudima iz zajednice bili karta ka autentičnosti.
Mogućnost samoreprezentacije iznova se pokazuje kao bitan faktor koji vodi ka poboljšanju mentalnog zdravlja, ili jednostavno ka održavanju postojećeg blagostanja. Kako internet daje najširi prostor za to, ne čude rezultati nekih istraživanja koji pokazuju da kod ljudi koji društvene mreže primarno koriste upravo u svrhu samoreprezentacije, izveštavaju o povećanju samopouzdanja i vere u sebe. Aktivnosti koje to podrazumeva jesu ažuriranje svojih profila na društvenim mrežama i fokus na interakcije sa bliskim prijateljima. (Vogel, E. A. & Rose, J. P.; 2016) Naravno, stanje nije tako crno-belo, i postoje rezultati koji ukazuju i na neke negativne posledice, ali o tome će biti više reči u nastavku teksta.
Živeti svoju kvir istinu na internetu – šta kaže nauka?
Tokom poslednje decenije, a posebno u periodu od poslednjih par godina, istraživanja na temu kvir iskustava su se značajno povećala. Iako smo iz raznih ranijih teorija i istraživanja bili upoznati s tim da živeti autentično predstavlja jedan od ključnih faktora koji utiču na psihičko blagostanje pojedinca, kako god ta autentičnost za njih izgledala, kada su u pitanju marginalizovani identiteti, jako je bitno da sem te generalne ideje, znamo i specifičnosti.
Prva upečatljiva specifičnost na koju se nailazi među istraživanjima koja se bave samoreprezentacijom na internetu jeste vezana za doživljaje adolescentne populacije. Narativ da prekomerno korišćenje drušvenih mreža ima negativne posledice po mentalno zdravlje i samopozdanje adolescenata generalno apsolutno nije netačan, međutim slika postaje dosta kompleksnija kada je obojimo duginim bojama. Dakle, odgovori na ova ista pitanja su drugačiji kada su ona usmerena direktno ka LGBTQIA+ zajednici.
Naime, kvir adolescentima je onlajn prisustvo izuzetno bitno i to u smislu da pruža pristup različitim resursima, daje prostor da istražuju svoj identitet, pronađu druge slične sebi, autuju se prema svom nahođenju, i konačno, da se osete podržano u tome da taj identitet prenesu i u situacije koje su oflajn. (Craig, S. L. & McInroy, L.; 2014) Poslednju stavku bih posebno istakla, s obzirom na to da mnogi u onlajn prostore i uđu upravo jer se u ovim koji su oflajn ne osećaju dovoljno bezbedno da išta od navedenog istražuju i pokušaju. A pored bezbednosti, takođe stoji činjenica da mnogi i nemaju pristup potrebnim sadržajima, sebi sličnim ljudima i podršci u svojoj fizičkoj okolini. Zbog toga je i važna i snažna činjenica da se u tu primarno nepodržavajuću okolinu vraćamo ohrabreni upravo zahvaljujući resursima i iskustvima koje smo našli u sajber svetu.
Društvena mreža koja je među prvima postala ovakvo utočište, a koju i danas mnogi vide kao glavnu sigurnu bazu kvir ljudi, jeste Tumblr. Upravo se kroz popularnost Tumblr-a vidi kako takvi prostori u sajber univerzumu često predstavljaju okosnicu koliko-toliko pozitivnog psihičkog stanja individua, ako ne u svakom aspektu, onda barem u pogledu osećanja pripadnosti, koje nije ni malo zanemarljiv faktor. Ono što takav prostor karakteriše nije samo ta sloboda za samoreprezentaciju sama po sebi, već činjenica da zbog nje, taj prostor postaje ispunjen pozitivnom reprezentacijom, koja onda kreira još veću slobodu, i tim cirkularnim procesom nastaje nešto neprocenjivo. Nastaje upravo ono na šta mislimo, o čemu pričamo i šta držimo kao svoj ideal kada koristimo reč “zajednica”. Jedno istraživanje iz 2018. godine koje se bavilo iskustvima LGBTQ korisnicima Tumblr-a, taj prostor naziva “kvir utopijom” – mislim da je jedan tako slikovit izraz dovoljan da ilustruje kako su ispitanici u tom istraživanju percipirali svoj sajber kutak. (Cavalcante, A.; 2018)
Potreba za seobom u sajber svet nastala je, između ostalog, zbog manjka bezbednosti van njega koje smo svi svesni, čak i u slučajevima kada sami ne živimo u okolini gde direktne pretnje postoje. Gej klubovi i kafići, i različiti centri i organizacije su mesta koja bi u fizičkom svetu trebalo da predstavljaju te sigurne baze, ali svedoci smo toga da ona bivaju stalna meta različitih napada iz mržnje, koji nekada imaju i fatalne posledice. A kada potreba za fizičkom bezbednošću nije ispunjena, mnogo je teže – maltene i nemoguće – ispunjavati neke druge, poput potrebe za pripadanjem i ljubavlju. To je nešto što nam je u psihologiji odavno poznato iz Maslovljeve teorije, to jest njegove hijerarhije potreba koja je postala poznata i u mejnstrim krugovima. I baš kao što ta fizička utočišta bivaju ugrožavana, posledično ugrožavajući i fizičku i psihičku dobrobit onih ljudi za čiju bezbednost su i napravljena, to se može desiti i u sajber prostoru.
Negativna reprezentacija LGBTIQ zajednice i šta se dešava kada nađe ulaz u sigurne prostore
Do ovog trenutka, opisano je koliko je slobodan prostor za samoreprezentaciju bitan, kao i pozitivna reprezentacija koja se u njemu paralelno odvija. To dočarava i koliko je bitno da taj prostor očuvamo takvim, i time ga i činiti boljim.
Šta gubimo kada taj prostor nije očuvan? Šta se dobija, i kako izgleda kada je on napadnut?
Najkraći odgovor jeste da gubimo članove zajednice. U najblažem slučaju, ljudi odlučuju da se povuku, da prestanu da izražavaju i pokazuju svetu ono što jesu, prestaju da interaguju sa drugim članovima zajednice i bilo kojim drugim sadržajem koji bi izazvao ikakvu sumnju da su njeni pripadnici. Znajući koliko je za psihičko blagostanje lekovito da se živi autentično, jasno je kako i ovakva “mala” promena može imati negativne efekte na nečije mentalno zdravlje. U najekstremnijim slučajevima, gubimo ih zbog zločina iz mržnje koji se mogu završiti ubistvom, ili zbog suicida. Iako u javnosti često čujemo priče o suicidima koje su dramatične i senzacionalističke, gde je osoba “samo odjednom i niotkuda” izvršila samoubistvo, u realnosti se to jako retko baš tako dešava. Suicidalnost se može javiti kao simptom različitih psihičkih poremećaja, ali je najčešće povezana sa depresivnim poremećajima, kao jedan od ekstremnih simptoma koji se javlja kada depresija dođe do težeg oblika. U najvećem broju slučajeva, suicidalnost se javlja nakon duge borbe sa depresijom kada osoba u potpunosti prestane da veruje da će ikada moći da joj bude bolje. Iako se poremećaji iz grupe poremećaja raspoloženja, u koje spada i depresija sa suicidalnošću, mogu javiti iz različitih razloga, gde neki mogu da budu i hemijske prirode, ono što je za nas ovde mnogo više relevantno, je da se mogu javiti i kao posledica okolnosti u kojima se osoba nalazi. Pod okolnostima možemo podrazumevati dosta toga, uključujući porodično ili poslovno okruženje. Međutim, okolnosti mogu biti i društveno-ekonomsko stanje u kom se trudimo da (pre)živimo, ali i ono što zateknemo kada se ulogujemo na društvene mreže.
Kada govorimo o internet nasilju kao razlogu za nečije samoubistvo (ali i loše mentalno zdravlje generalno), neretko nailazimo na oštru osudu okoline i izjave koje zvuče nešto poput “Da se ubiješ jer ti neko napisao nešto na TikToku! E svašta!”, jer u očima mnogih ljudi internet i dalje jeste poput neke igrice koja služi za razonodu, i upravo zato je bilo izuzetno bitno na samom početku objasniti koliki deo internet zauzima u svakodnevnici današnjice. S jedne strane, možda bi imalo smisla reći da jedan loš komentar koji neko dobije nije isto što i konstantno zlostavljanje, i od spolja gledano nije. Međutim, sa druge strane, ako uzmemo u obzir unutrašnji svet svakog pojedinca zasebno, mi nikada ne možemo da znamo da li je on takav da “samo” jedan komentar bude dovoljan, ili je u pitanju neko ko ima čelični oklop koji će sa hiljadu i prvim komentarom ipak biti probijen. Dakle, sadržaji koji se javljaju u najrazličitijim oblicima, a čija su suština uvek mržnja i neznanje, mogu imati razne negativne posledice na kvir ljude koji su njima izloženi.
Savremeni homo- i transfobični diskurs i mentalno zdravlje kvir ljudi
Sadržaj na koji svakodnevno nailazimo, a koji nosi negativnu konotaciju, ne moraju biti samo komentari koji su direktno upućeni nekoj kvir osobi. Nažalost, realnost jeste da diskursom o LGBTIQ zajednici ne upravljaju samo njeni članovi, već i oni koji je izuzetno preziru. Dakle, možemo videti video eseje, tekstove eminentnih medijskih kuća, generalna mišljenja ljudi sa velikim ekonomskim i socijalnim uticajem, komentare prosečnih ljudi na ovakve stvari koji ove ljude podržavaju. Nekad izjave na koje se može naleteti prostim otvaranjem jedne aplikacije ne moraju biti ni ekstremne ni upućene direktno nama, a svakako mogu imati podjednak uticaj. Upravo na taj način, dolazi do negativne reprezentacije svuda, pa tako i na društvenim mrežama. I to i jeste ono što ruši onu utopiju koja je krenula da se gradi, i jedan od glavnih razloga zašto ona ostaje samo prividna. Odgovor na iznad postavljeno pitanje “Šta dobijamo kada je takav prostor napadnut?” jeste da mi ne dobijamo ništa, mi čak gubimo mnogo toga važnog, dobijaju samo oni čija zamisao i jeste da deo zajednice, ili u suštini cela zajednica, nestane.
Ovde bih se osvrnula na činjenicu da ubeđenja kako neki delovi zajednice mogu biti okej, a drugi ne, uvek dovodi do toga da cela zajednica i njeni članovi ne budu okej. Mnogim ljudima poseban vid frustracije predstavlja upravo to što sem borbe između “nas” i “njih”, moraju da vode interne borbe sa drugim članovima zajdnice. Naravno, ovde govorim o TERF pokretu koji je poslednjih godina izuzetno uzeo maha. Ako obratimo pažnju na sadašnji trenutak u istoriji i na internetu, ne može se negirati da negativnoj reprezentaciji kvir ljudi, a na prvom mestu transrodnih ljudi, najviše doprinosi upravo ovaj pokret.
Psihologija kao nauka, i mi kao psiholozi, često čujemo (opravdane) kritike na naš račun kako kada su u pitanju psihičke teškoće, često zanemarujemo sociološke i sistemske faktore. To generalno može dosvesti do pogrešne slike koju ljudi imaju o svom problemu i o drugim ljudima koji ga takođe imaju. Iako se u poslednjim godinama vidi značajno poboljšanje, kada pričamo o marginalizovanim identitetima, smatratm da bi zanemarivanje ovakvih diskurzivnih trendova i njihovih realnih posledica bilo posebno loše. U procesu rada na svom mentalnom zdravlju često se dođe do zaključka da su mama i/ili tata za nešto “krivi”, međutim bitno je zapitati se i gde su oni čuli poruke koje su kasnije uputili svom detetu. Možda neki dečak iz budućnosti neće videti šta se trenutno piše na Tviteru, ali njegova mama će zasigurno biti upućena na objašnjenje da je on nečija “izgubljena sestra lezbejka”. Ovim primerom postaje sasvim jasno kako negativna reprezentacija transrodnih ljudi može imati negativne posledice ne samo na mentalno zdravlje onih koji to u ovom trenutku čitaju, već i na one koji se još nisu ni rodili.
Stanje na terenu – šta su pokazala istraživanja
I, kako konkretno izgleda kada se kvir sistem podrške u sajber prostoru sruši?
Kada krenete da istražujete naučne članke iz oblasti mentalnog zdravlja vezane za LGBTIQ ljude, najviše je onih koji ispituju kako sve je ono loše. Činjenica da je mentalno zdravlje sve slabije kod cele populacije nam je poznata već duži niz decenija. Prema Svetskoj Zdravstvenoj Organizaciji, depresija je vodeći uzrok invaliditeta, i prema okvirnim procenama, preko 250 miliona ljudi ima ovaj problem. Ovo pokazuje da su ljudi generalno u velikoj meri u krizi trenutno, međutim, kao i kada se radilo o pitanju upotrebe društvenih mreža, postoje neke specifičnosti koje karakterišu upravo kvir ljude. Jedna od specifičnosti i jeste to da je ovde koren problema često negativna reprezentacija i manjak prostora za samoreprezentaciju. Ovo dovodi do gubljenja jako bitnog sistema podrške – i upravo tada se javljaju značajni padovi u kvalitetu mentalnog zdravlja
Na primer, u jednoj longitudinalnoj studiji u okviru koje su kvir adolescenti učestvovali u letnjem kampu bez društvenih mreža i koja je ispitivala da li će to imati nekog efekta na depresivne simptome kod njih, pokazalo se da su se simptomi javili upravo u vezi sa manjkom sistema podrške. (Gillig, K.T.; 2020) Iako ne govorimo uvek o bukvalnom lišavanju pristupa internetu, već se nekad radi i o tome da ljudi sami odluče da ne ulaze na društvene mreže zbog onoga što doživljavaju, činjenica je da se kvir pojedinci, a pogotovo omladina, osećaju loše kada tog sistema podrške nema.
Pored studije poput ove, jako je bitno da čujemo i konkretne priče onih koji imaju teškoće, zato je kod obrade ove teme bilo značajno obuhvatiti ne samo kvantitativna, već i kvalitativna istraživanja. Kod njihovog sprovođenja se sa ispitanicima vode intervjui, i zaključci o istraživanim fenomenima se formiraju na osnovu celine njihovih izjava, a ne samo na osnovu popunjenih testova.
Tako, jedno kvalitativno istraživanje koje je proučavala da li kod LGBTIQ adolescenata društvene mreže predstavljaju sistem podrške, upravo ovo potvrđuje. Ispitanici su u svojim intervjuima izveštavali o tome kako zbog diskriminišuće fizičke okoline u kojoj se oni i njihovi kvir vršnjaci i internet prijatelji nalaze, mnogima je sajber prostor i zajednica koju su izgradili jedina podrška za mnoge stvari – pa tako i za probleme sa depresijom, samopovređivanjem i suicidalnim mislima. Kod mnogih, ovi problemi bili su povezani baš s time što dolaze iz okoline koja nije podržavajuća. A kada su u pitanju negativne strane kod njihovog korišćenja društvenih mreža, navodili su upravo diskriminaciju – transfobiju, rasizam, afobiju, bifobiju, što su oblici diskriminacije koji se mogu javiti i unutar zajednice, uništavajući siguran prostor koji ona treba da ima. (Berger, MN et al.; 2021)
Zajednica – najsigurniji od svih svetova
Baš kao i oflajn svet, ono što nas okružuje na internetu predstavlja kompleksan splet najrazličitijih faktora. Zbog toga, nikada nećemo imati odgovor koji nam govori da li je on apsolutno loš ili apsolutno dobar. On nema moć da to bude sam po sebi, već zavisi u celini od toga kako ga koristimo.
LGBTIQ zajednica preživljavala je hiljadama godina unazad sve što se na Zemlji desilo, baš kao i svi oni koji nisu njen deo – jer ona postoji otkad i čovečanstvo. Tako da, neosporiva je činjenica da će preživeti i internet. Svakako, to ne znači da ne smemo da se osvrnemo i na činjenicu da to preživljavanje može biti izuzetno teško, i posebno izazovno po mentalno zdravlje. I ta reakcija je sasvim u redu, ono što nije u redu je situacija koja je do nje dovela.
Psihoterapija, pomoć psihologa, odlazak kod psihijatra – velika su pomoć kada su u pitanju teškoće sa mentalnim zdravljem, i ovim putem bih ohrabrila svakoga ko ima mogućnosti, a oseća potrebu, da učini prvi korak i nađe svoj termin. Ali pored toga, želim da odavde odnesete ohrabrenje za još nešto.
Verujem da je priča o tome koliko zajednica na internetu može imati pozitivan uticaj na blagostanje nije nešto što niste znali. Ako ništa drugo, verujem da veliki broj ljudi to doživljava svakodnevno. I upravo to je ono što je neprocenjivo. Tako da, nadam se da odavde odlazite sa još većom voljom da radite na svojim internet prijateljstvima i da se u sajber prostoru borite za ono što nam svima pripada – zajednicu u kojoj smemo da podržavamo jedni druge, a samim tim i sebe, da budemo autentični.
Literatura
Argüello, T. M. (2020). Decriminalizing LGBTQ+: Reproducing and resisting mental health inequities. CNS Spectrums, 25(5), 667–686. https://doi.org/10.1017/s1092852920001170
Berger, M. N., Taba, M., Marino, J. L., Lim, M. S., Cooper, S. C., Lewis, L., Albury, K., Chung, K. S., Bateson, D., & Skinner, S. R. (2021). Social Media’s role in support networks among LGBTQ ADOLESCENTS: A qualitative study. Sexual Health, 18(5), 421–431. https://doi.org/10.1071/sh21110
Cavalcante, A. (2018). Tumbling into queer utopias and Vortexes: Experiences of LGBTQ social media users on Tumblr. Journal of Homosexuality, 66(12), 1715–1735. https://doi.org/10.1080/00918369.2018.1511131
Craig, S. L., McInroy, L., McCready, L. T., & Alaggia, R. (2015). Media: A catalyst for resilience in lesbian, gay, bisexual, transgender, and Queer Youth. Journal of LGBT Youth, 12(3), 254–275. https://doi.org/10.1080/19361653.2015.1040193
Garrison, S. A. (2022). “Trans Enough” for Tumblr? Gender Accountability and Identity Challenge in Online Communities for Trans and Non-Binary Youth (dissertation).
Gillig, T. K. (2020). Longitudinal analysis of depressive symptoms among LGBTQ youth at a social media-free camp. Journal of Gay & Lesbian Mental Health, 24(4), 360–374. https://doi.org/10.1080/19359705.2020.1789018
McInroy, L. B., & Craig, S. L. (2015). Transgender representation in offline and online media: LGBTQ Youth Perspectives. Journal of Human Behavior in the Social Environment, 25(6), 606–617. https://doi.org/10.1080/10911359.2014.995392
McInroy, L. B., & Craig, S. L. (2016). Perspectives of LGBTQ emerging adults on the depiction and impact of LGBTQ media representation. Journal of Youth Studies, 20(1), 32–46. https://doi.org/10.1080/13676261.2016.1184243
Opsenica Kostić, J. (2022). PUTOVANJE KROZ DIGITALNI PROSTOR. Filozofski fakultet u Nišu.
Vogel, E. A., & Rose, J. P. (2016). Self-reflection and interpersonal connection: Making the most of self-presentation on social media. Translational Issues in Psychological Science, 2(3), 294–302. https://doi.org/10.1037/tps0000076
Waggoner, E. B. (2017). Bury your gays and social media fan response: Television, LGBTQ representation, and communitarian ethics. Journal of Homosexuality, 65(13), 1877–1891. https://doi.org/10.1080/00918369.2017.1391015
Williams, A. J., Jones, C., Arcelus, J., Townsend, E., Lazaridou, A., & Michail, M. (2021). A systematic review and meta-analysis of victimisation and mental health prevalence among LGBTQ+ young people with experiences of self-harm and suicide. PLOS ONE, 16(1). https://doi.org/10.1371/journal.pone.0245268
O autorki:
Isidora Spasić (24) je rođena u Nišu, i tamo i dalje živi i studira. Trenutno je na završnoj godini studija psihologije na Filozofskom fakultetu, i dugogodišnji joj je plan da se bavi psihoterapijom. Volontira u organizacijama “Psihološko savetovalište za studente” i “Klub psihologa”, koje se bave psihološkom podrškom i širenjem svesti o mentalnom zdravlju, i povodom toga je posebno strastvena. U svojoj budućoj profesiji, teži ka radu sa adolescentima, i to baš onima koji su deo LGBTIQ zajednice. Pored toga, zanimaju je sajberpsihologija, klinička i razvojna psihologija.
Uz psihologiju, mnogo voli umetnost i knjige, kako u ulozi publike, tako i u ulozi one koja stvara.