Piše: Ksenija Forca
Ovaj tekst je skup crtica, dorađenih i prilagođenih delova radova pisanih u periodu između 2009. i 2013. godine na studijama Komunikologije na Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu. Tekst je posvećen Lorenu Kameronu (Loren Rex Cameron), jednom od prvih trans umetnika koji je fotografisao i dokumentovao sopstveni proces tranzicije kao i procese tranzicije drugih transrodnih osoba. Kameron je napravio pionirski doprinos u samoreprezentaciji i reprezentaciji trans tela koji je bio veoma značajan za borbu queer i trans osoba u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), Evropi i šire.
Feministički pristup telu
Telo se kroz istoriju pokazuje kao materijal sa kojim se i na kome se uvek nešto „radi“. Telo je bilo i ostaje prostor na kome i sa kojim, društvene norme, ugovori, pravo, medicina, nauka operišu i u koje upisuju značenja. Oblikuju ga ideologije, diskursi, rodni režimi, ekonomski sistemi. Instrumentalizovano je, mučeno, negovano, rasijalizirano, orodnjeno, eksploatisano i opresovano. Društvene norme utiču na to kako mislimo i prezentujemo svoje telo. Društvene norme istovremeno kreiraju i otpor pojedinaca i pojedinki koje „otimaju“ sopstveno telo iz dominantnog diskursa.
Elizabet Gros (Elizabeth Grosz) će u knjizi Promenjiva tela: ka telesnom feminizmu pokazati da je telo u zapadnoj filozofiji uvek bilo sporno mesto i da je ostalo konceptualna slepa mrlja u zapadnom filozofskom mišljenju. Sa pojavom antihumanizma i poststrukturalizma devedesetih godina queer i feminističke teorije uvode nove narative o telu. Nove debate će pokazati na koje sve načine su tela sa margine, kao što su tela siromašnih, trans osoba, žena, queer, gej i lezbejska tela, ne-bela tela itd., bivala kontrolisana i disciplinovana. Ukazaće na istorijske i savremene narative i društvene mehanizme koji su ova tela tretirali i tretiraju kao nepredvidiva, sekundarna, iracionalna, strana, prljava ili ona koja ugrožavaju društvo. Tela sa margine su svedena na biološko uz pretpostavku da su zbog bioloških, psiholoških i endokrinoloških transformacija na koje ih se svodi, više biološka, više telesna i više prirodna.
Gros piše da su prvi feministički teorijski pristup telu imale feministkinje koje su pisale krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kao što su Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft) i Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir). One su feministkinje humanističke i liberalne struje koje su pisale o menstruaciji, materinstvu i specifičnosti ženskog tela. Ove teoretičarke su, piše Gros, preuzele tadašnji dominantan odnos prema „ženskom“ telu smatrajući da su procesi u ženskim telima ograničavajući za intelektualni razvoj žena. Nešto drugačije interpretacije tela daju teoretičarke sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka koje imaju psihoanalitički i marksistički pristup. Telo i u ovom slučaju ostaje u domenu univerzalnog/prirodnog, a subjekat je onaj koji može biti konstruisan. Smatra se da nije biologija ono što potčinjava žene, već društveni sistem. Teoretičarke prve i druge grupe ne podrivaju dualizam duh/telo. Tela ostaju u domenu prirodnog, dok je duh društveni, kulturni i istorijski objekt. Treća grupa feministkinja koja uključuje Lis Irigaraj (Luce Irigaray), Helen Siksu (Hélène Cixous), Džudit Batler (Judith Butler) i druge, na sasvim drugačiji način počinje da tematizuje telo. Podrivajući dihotomiju duh/telo, smatrajući da je i telo društveni, kulturni i istorijski objekat – one pišu da je telo kroz istoriju predstavljalo mesto koje je interpretirano, ispunjavano značenjima, u koje su upisivale društvene i ekonomske norme i zakoni. Telo je bilo prostor u kome su se određene ideologije nadmetale. Gros zaključuje da telo nikada nije bilo neutralno polje već telo kodiraju značenja koja su na njega projektovana. Ono reprezentuje klasne, rasne, rodne i druge društvene i političe razlike. Istorija je ispunjena događajima i praksama uz pomoć kojih su vladajuće ideologije demonstrirale disciplinu i kontrolu nad marginalizovanim telima: eksploatacija, genitalno sakaćenje, spaljivanje „veštica“, silovanje žena – u miru i ratu, trgovina telima i robovlasništvo, vojna mobilizacija siromašnih i ne-belih, nasilje u privatnom i javnom prostoru, prebijanje i ubijanje svih onih koji nisu heteroseksualni, cisrodni i koji na bilo koji način odstupaju od dominantnih normi.
Telo u umetnosti
Značenja pripisana telu i utiskivana na telo su svakako vidljiva u umetničkim praksama. Reprezentacije tela u umetničkim radovima, s obzirom na kontekst u kome nastaju, nisu samo umetnička dela, već i društveno-istorijska dokumenta i svedočanstva o naracijama tela. Ovi prikazi tela nam govore o stavovima koje su društva kroz istoriju imala prema rodu/polu, seksualnosti, boji kože, te diskursima i paradigmama mišljenja koje se tiču tela.
Avangardni i neoavangardni pokreti XX veka su radikalno promenili stvaranje i shvatanje umetničkog dela. U prvi plan umetnici/e su počeli da stavljaju telo, pokret, prostor. Upotrebljava se vlastito telo kao materijal, a pažnja se usmerava na umetnika/cu, koji/a je u ovom slučaju i subjekat i objekat svoga dela. Umetnost više nije odvojena od društvenih, ekonomskih i političkih dinamika u kojima nastaje.
Telo prestaje da se posmatra kao sama po sebi datost već je uključeno u proces preispitivanja duševnog, psihološkog i emotivnog. Ne tretira se kao skrajnuto već se postavlja u centar društvenih, političkih i ekonomskih determinanti. Pojmovi telo i identitet u umetničkom procesu bivaju redefinisani, preispitivani, interpretirani, a umetnici se bave realnim telom posebno u kontekstu rata, neoliberalnog kapitalizma, nacionalističkih sistema vrednosti, klerikalizacije društva i marginalizacije svega što je drugačije. U takvom kontekstu rod postaje ključna tema savremene i angažovane umetnosti, uporedo sa preispitivanjem koncepta autorstva te subjekta i objekta prikazivanja. Performans i body art postaju novi vid „pisanja“ i preispitivanja tela, identiteta i roda. Umetnici telu nešto rade, ili pokazuju kako je telu nešto urađeno, ili smeštaju telo u određene kontekste i situacije kako bi preispitali norme koje postoje vezane za telo i/ili otelovljeni identitet.
Helen Siksu, uzimajući u obzir rodne režime i patrijarhalne strukture, piše sledeće: „Poznato je da je broj žena spisateljica (koji se jedva primetno povećao od 19. veka naovamo) uvek bio smešno mali.“ Ona postavlja pitanje da li su one u prošlosti samo reprodukovale klasičnu reprezentaciju žene? Siksu piše da je za žene u simboličkom poretku rezervisano mesto tišine. Smatra da žene, do onog momenta kada piše „Smeh meduze“, nisu došle na red da govore i pišu. Nisu imale taj prostor koji može da služi kao mesto subverzije, mesto za transformaciju socijalnih i kulturnih struktura. Istorija pisanja je istorija falocentrične tradicije. Žena mora da napiše sebe, mora da piše o ženama i da podstakne druge žene da pišu.
Posebno važno za reprezentaciju različitih tela o kojima će kasnije biti reči je pitanje mnoštva glasova tj. višeglasja o kojima Siksu piše. Siksu smatra da nema jedne tipične žene, ne može se govoriti o uniformnoj i homogenoj ženskoj seksualnosti klasifikovanoj u kodove. Na lepezu različitih pristupa kod autorki pre se može gledati kao na otvaranje pitanja mnoštva i kako to mnoštvo može da koegzistira. Ovaj pristup je na tragu kritike politike identiteta karakteristične za queer teoriju i praksu, a koja omogućava vidljivost mnoštva rodova krajem XX veka. Dalje, Siksu u domen teorije uvodi telo. Ona smatra da će pisanje omogućiti ženama da povrate kontrolu nad svojim telima i da se izmestite sa mesta krivice koje je za „ženu“ rezervisano u patrijarhalnom sistemu.
Queer i transrodne osobe takođe poslednje dolaze na red da govore o sebi, da pišu o sebi, da upišu sebe u istoriju, umetnost, politiku itd. U umetnosti se ovaj prostor otvara tek se sa promenom paradigme autorstva, sa pojavom višeglasja i mnoštva i sa pojavom društveno angažovane umetnosti, krajem XX veka.
Queer i transrodna tela se pojavljuju u umetnosti na afirmativan način tek krajem XX veka. Queer umetnost prati nastanak queer pokreta i queer teorije. To je period u kome queer osobe postaju autorke/i i subjekti umetničkih dela i intervencija kroz koje preispituju politike identiteta te problematizuju asimilaciju i normalizaciju LGBTIQ osoba u rasijalizovanom, patrijarhalnom i neoliberalnom društvu. Queer pokret, pa i queer umetnost, oštro kritikuje, između ostalog, i patologizaciju trans identiteta i omogućava vidljivost transrodnih tela u pozitivnom kontekstu. Upravo u tom periodu pojavljuju se radovi Lorena Kamerona, jednog od prvih trans umetnika, koji afirmiše transrodna tela.
Loren Kameron
Loren Kameron je rođen 1959. godine u Kaliforniji. Umro je u novembru 2022. godine u 63 godini života. Okolnosti pod kojima je umro nisu sasvim objavljene u javnosti. Njegova sestra je izjavila u nekolicini medija da je patio od srčanih bolesti te da se pred kraj života povukao i osamio i na kraju izvršio samoubistvo.
U različitim novinskim člancima i tekstovima čitamo da je Kameron, nakon što mu je majka umrla, živeo sa ocem na farmi, a da se 1979. godine seli u San Francisko gde je aktivan u lezbejskoj zajednici. Tranziciju započinje u 26. godini života. U to vreme počinje da se bavi fotografijom i postaje aktivan unutar transrodne zajednice. Njegov fotografski rad obuhvata portrete i autoportrete, te portrete golih i obučenih transrodnih i lezbejskih tela. Svojim fotografijama afirmiše vidljivost transrodnih osoba i demistifikuje trans telo.
Kameron dokumentuje, fotografijom, svoj proces tranzicije od 1993. godine. Njegovi radovi su izlagani u San Francisku, Mineapolisu i Los Anđelesu. Od 1994. godine drži predavanja o svom radu na univerzitetima i umetničkim institucijama.
Njegovi autorski radovi su objavljeni 1996. godine u monografiji pod nazivom Body Alchemy: Transsexual Portraits. Pored autoportreta, monografija sadrži seriju fotografija koja prati proces tranzicije trans muškaraca i fotografije iz njihove svakodnevice. Loren Kameron ovom monografijom postaje jedan od prvih umetnika koji uvodi transrodna tela u istoriju umetničke samoreprezentacije u SAD i šire. Kate Bornstein (Kate Bornstein), autorka i rodna teoretičarka, smatra da je Body Alchemy prva umetnička intervencija u kojoj transrodne osobe prezentuju transrodnost. Po prvi put su transrodni muškarci prikazani izvan stranica medicinskih tekstova. Na Kameronovim fotografijama vidimo Džefrja u molitvenom šalu i jarmulki, Brinija u zadnjem delu kombija kako navlači mokro odelo i priprema se za surf, zatim Stefana, policijskog narednika koji je odlikovan za svoju hrabrost, i mnoge druge. U monografiji je prvi put prikazan jedan od najsnažnijih aktova trans tela, autoportret koji prikazuje Lorena Kamerona dok ubrizgava injekciju testosterona.
Kameronovoe fotografije pokazuju ravnopravne i osnažene subjekte: osobe koje Kameron fotografiše imaju direktan pogled u kameru. Autorske fotografije prate svedočanstva, biografije i stare fotografije osoba pre ulaska u tranziciju. Fotografije su crno bele. Pored portreta, prikazane su i genitalije u krupnom planu, bez imena i lica. Time Kameron obelodanjuje ono što se najčešće skriva i ne vidi, te ruši tabue o binarnosti tela. Simultano zadovoljava radoznalost posmatračice/posmatrača i demistifikuje subjekat koji prikazuje.
Kameron počinje ovu monografiju pričom o svom životu, detinjstvu, porodici, lezbejskom identitetu, odbacivanju od društva, odlasku u San Francisko i tranziciji. Ne govori o transrodnosti u okviru medicinskog diskursa, što je do tada bio najčešći način kako se govorilo o ovoj temi. Ne piše o uzrocima, definicijama, dijagnozama, već o dekonstrukciji i konstrukciji sopstvenih tela i identiteta. Kameron je pisao i o izazovima tranzicije, terapiji testosteronom, promenama raspoloženja i kako je to uticalo na odnose sa osobama u njegovoj okolini. Zabeležio je rečenice koje je često dobijao: „Tako si egzotičan! Mogu li da te fotografišem?“ „Ti mora da si neka vrsta nakaze.“ „Ti ne pripadaš ovde.“ Iako je živeo u gej-lezbejskom delu grada, smatrajući da je tu sigurniji nego u drugim četvrtima, nailazi na neodobravanje i podsmevanja. Čak je i njegova prva izložba fotografija transrodnih osoba izazvala negodovanje lezbejske i gej zajednice.
Lezbejska i gej zajednica, koja svoje borbe tada gradi na politici identiteta, ostaje netrpeljiva na tela koja se nisu uklapala u razumevanje lezbejskog/gej identiteta. U tom smislu, rad i umetnost Lorena Kamerona doprinose queer politici, teoriji i praksama koje su se tih godina u SAD osnivale kritikujući politike identiteta i asimilacijski pristup lezbejske i gej zajednice. U članku objavljenom u New York Times-u, Suzan Strajker (Susan Stryker), transrodna istoričarka, povezala je Kameronov „proboj“, sa krizom u društvu koja je posledica AIDS-a, kada su se menjala značenja queer identiteta i zajednice koja su omogućila veću vidljivost trans zajednici koja je do tada bili marginalizovana u okviru feminističkog i gej aktivizma. „Loren je bio na terenu dok se ta promena dešavala, i dokumentovao je to iznutra“, rekla je Strajker. Kao što smo već pomenuli, queer teorija i praksa počinju u tom periodu da preispituju društvene norme i rodne režime u sprezi sa drugim opresijama i eksploatacijom. U tom periodu se pojavljuju značajne kritike rigidnosti politike identiteta i ukazuje se na fluidnost rodnog identiteta i seksualnosti. Fotografije Lorena Kamerona to dokumentuju, kao što reakcije na njegove fotografije dokumentuju normativni sistem dihotomija i krajnosti u kojima se društvo gradi.
Fotografijama prethodi dugačak psihološki, fiziološki i fizički proces menjanja tela hirurškim putem. Sama fotografija pokreće niz pitanja: koje mesto transrodne osobe zauzimaju u društvu? Ako željeno telo nije ono koje je dato, već ono koje se stvara, šta se dešava u procesu identifikacije i kreiranja subjekta? Koje unutrašnje konflikte pokreće željeno stanje? Kako hormoni oblikuju telo? Šta znači postati muškarac u zapadnom društvu i na čemu se temelji maskulinitet?
Konflikt se odigrava upravo u toj dekonstrukciji i konstrukciji subjekta kakvim ga Zapadno mišljenje ne poznaje. Samo označavanje i simbolički poredak bivaju uzdrmani. Ovim fotografijama obelodanjuje se postojanje do tada skrivenog trans tela. Umetnik se potpuno ogoljuje. On „daje“ sebe pogledu i preispitivanju publike. Kameron povodom svojih radova piše sledeće: „Osećam se nesigurno. Osećam se ogoljeno. Samopreispitivanje stvara rupe u mom egu, i počinjem da mislim da sam sam sebe eksploatisao: stidim se svog egzibicionizma. Obećavam sebi da nikome više neću reći.“
Umetnik prikazuje proces promene. On dovodi u pitanje dihotomije. Dekonstrukcija i konstrukcija identiteta je proces koji se kroz umetničku fotografiju prikazuje onome ko gleda. On uzurpira binarni sistem koji deli svet na muškarce i žene, kao i podvojenost duha i tela. Na Kameronovim fotografijama telo nije puki materijal na koji se upisuju značenja spolja. Svojim radovima on ponovo preuzima kontrolu nad orodnjenim telom. Fokus ne stavlja na dati i nametnuti identitet, već na proces realizovanja željenog identiteta. Svojim pristupom Kameron daje moć sebi, subjektima fotografija i onome ko gleda, da kreiraju, doživljavaju i imenuju sopstveno telo.
Zaključak
Telo je bilo materijal na kome se ispisivala istorija čovečanstva preko uspostavljenih diskursa i normi za konstruisanje različitih identiteta u društvenim, ekonomskim i političkim kontekstima. Različiti diskursi oblikovali su telo a posebno tela na margini društva. Devedesetih godina XX veka, queer politika, teorija i praksa omogućavaju vidljivost mnoštva rodova i transrodnih tela. Queer umetnost postaje medij u kome se prikazuje ambivalencija specifična za tela sa margine koja ih konstituiše u stalnoj želji da se pripada većinskom, a u isto vreme da se uspostavi sopstveni politički subjekat, koji često biva isključen. Sa tog mesta u društvu tela sa margine stvaraju strategije za redefinisanje i subvertiranje sistema u skladu sa različitostima koja u njima već postoje. Loren Kameron u ovom periodu objavljuje radove koji po prvi put afirmativno prikazuju transrodna tela i na taj način započinje (samo)reprezentaciju trans zajednice u umetnosti. Ovim tekstom namera je da podsetimo na to koliko su radovi Lorena Kamerona bili značajni i na prostoru bivše Jugoslavije za čitavu jednu generaciju u vreme kada trans i queer zajednica gotovo nije ni postojala, a veliki broj queer i trans osoba je živeo u izolaciji i strahu. Kameron, kao i malobrojni/e trans i queer aktivisti/kinje iz tog perioda, hrabro su utrli/e put svemu što je izboreno do danas.
Literatura:
Cixous, Helene. „Tha Lauguh of Medusa“. skraćena verzija na: http://courses.essex.ac.uk/lt/lt204/cixous_medusa.htm , Februar 2010. (link više nije dostupan)
Green, Penelope. “Loren Cameron, 63, Dies; His Camera Brought Transgender Men to Light.” The New York Times, 20 April 2023; https://www.nytimes.com/2023/04/20/arts/loren-cameron-dead.html , Jun 2023.
Gros, Elizabet. Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu. Centar za ženske studije i istraživanja rod, Beograd, 2005.
www.lorencameron.com, Feburar 2010. Link više nije dostupan a delimičnoj arhivi sajta se moze pristupiti na https://web.archive.org/web/20150901065120/http://www.lorencameron.com/home.html, jun 2023.
O autorki:
Ksenija Forca (Užice, 1979), feministkinja i queer aktivistkinja. U periodu od 2000 – 2010. politički je angažovana u nekoliko feminističkih organizacija uključujući Žene u crnom, Labris i Queer Beograd. Od 2010. zaposlena u „Rosa Luxemburg Stiftung” predstavništvu u Beogradu gde u saradnji s koleginicama i saradnicama smišlja i realizuje projekte kao što su: International school Feminist Class Politics – Exchanging Theory And Practice, 2018; Austerity, gender inequality and feminism after the crisis, 2018-2020; Feministički pristup mentalnom zdravlju, 2018-2020; Feminism Now! A feminist manifesto for confronting the corona crisis in Europe, 2020, Ne/nasilje i odgovornost, između strukture i kulture: smernice za građenje nenasilnih zajednica, 2020-2022. i dr. Od 2021. je psihodramska psihoterapeutkinja pod supervizijom. Polja interesovanja: queer i politike identiteta, feministički pristup mentalnom zdravlju, grupna dinamika i politički aktivizam u zajednicama.