\u0160ta kad se desi ono najgore? Ni\u0161ta.<\/p>\n\n\n\n
Smrt je prolazna \u2013 femicidi, ekocidi i genocidi se neprestano de\u0161avaju, pa \u0161ta? Ni\u0161ta.<\/p>\n\n\n\n
Te\u0161ko je vjerovati u staru floskulu da \u0107emo se kolektivno trznuti i dozvati kada sve bude popucalo po \u0161avovima i kada nam ne preostane ni\u0161ta drugo nego borba. \u010ciji su to ta\u010dno \u0161avovi? \u0160ta je sa onima kojima je sve ve\u0107 uni\u0161teno? Kolateralna \u0161teta? \u010ciji prag tolerancije po\u0161tujemo i vrednujemo? Zar nam svijet dosad nije (bio) dovoljno uru\u0161en? Za\u0161to je element radikalne brige neminovno vezan za najgori mogu\u0107i ishod?<\/p>\n\n\n\n
U\u017eas nadma\u0161uje u\u017eas na dnevnoj bazi, kultura op\u0107eg terora gazi sve pred sobom, izbezumljeni smo od nasilja. Ra\u0161irena praksa defleksije je za mnoge modelirana kao jedini odbrambeni mehanizam kojem imaju pristup. Neoliberalna paradigma pro\u017eima sve sfere \u017eivota, po\u010diniv\u0161i neke od svojih najve\u0107ih zlo\u010dina u osnivanju oskudnih afektivnih re\u017eima. Premisa je brinuti prvo i skoro isklju\u010divo za sebe, sve \u0161to odstupa od toga je suludo, naivno i beskorisno. Izmi\u0161ljena oskudica brige, prividna nemogu\u0107nost da se sebi priu\u0161ti briga i o \u201cnesvojim drugima\u201c je ugodan izgovor, ali je na kraju samo izgovor. Stra\u0161no je gledati stvarnost za sve \u0161to jeste, krv se u tijelu sledi pri samoj pomisli prihvatanja te\u017eine iste. Kako je do\u0161lo do ovog dna? Ko je sljede\u0107i? Bezbroj pitanja koja ne daju mira, a ipak ni\u0161ta.<\/p>\n\n\n\n
Vremenski lokus na Balkanu je dezintegriraju\u0107i za svaku psihu. Generacijama smo rastrgani jer istovremeno \u017eivimo i u pro\u0161losti, i u sada\u0161njosti, i u budu\u0107nosti. Stolje\u0107a boli, bijesa i gnjeva nas gu\u0161e. Prilike za kolektivno procesuiranje barem fragmenta do\u017eivljenog nije bilo. \u017divot je uvijek nastavljao, morao je. Mo\u017eda upravo iz ogor\u010denosti na to nametnuto negiranje iskustava dolaze svojevrsna \u017eelja i potreba da se neprestano rekonceptualizira mno\u0161tvo na\u0161eg zloglasnog regiona sa svim svojim razli\u010ditim zajednicama i svim svojim razli\u010ditim vremenskim okvirima. Mapiraju\u0107i samo zadnja tri desetlje\u0107a, neposredno nailazimo na ogromne traume, beskrajne tranzicije i sistemsko upravljanje boli, koje je rezultiralo anesteziranim gra\u0111anstvom, iskori\u0161tenim za akumulaciju kapitala. Disposesija, politi\u010dka paraliza, distopi\u010dni socijalni ugovori, prag nade u neokolonijalnim institucijama i organizacijama samo su par od osjetljivih posljedica izrabljiva\u010dkih praksi sistema-ideologija neoliberalizma i kapitalizma. Uprkos tome \u0161to dr\u017eava kao pravni entitet povla\u010di precizne granice i obe\u0107ava iluziju pripadnosti, svi smo usamljeni i otu\u0111eni jedni od drugih, bez obzira na fizi\u010dku blizinu. Centralizacija mo\u0107i i konstelacije pa\u017enje stvaraju hijerarhiju subjektivnosti i odgovornosti. Odjekuju\u0107i jednu od klju\u010dnih misli Edwarda Saida, ko ima dozvolu da pripovijeda?<\/p>\n\n\n\n
Noa Milivojev je mrtva, razumijemo li te\u017einu ovih rije\u010di?<\/p>\n\n\n\n
Ne, jer da ih razumijemo, davno bismo sve sru\u0161ili i spalili.<\/p>\n\n\n\n
Obra\u0107am se nama, ali ko smo to mi? Nadalje, postojimo li \u201cmi\u201d uop\u0161te kao istinska zajednica ili smo \u201cmi\u201d grupa ljudi koja stoji u ambivalentnom odnosu na osnovu jedne od bezbroj osa identiteta? \u0160ta uop\u0161te zna\u010di identitet? Koliko preklapanja izme\u0111u subjekata razli\u010ditih pozadina treba da bi se osje\u0107ala povezanost i pripadnost? \u0160to vi\u0161e tra\u017eimo odgovore, to \u0107e vi\u0161e pitanja isplivati na povr\u0161inu. Ne zaboravimo da jezik kao alat tako\u0111er nije neutralan. Ekspanzija i kontrakcija su nezaustavljivi procesi. Dodavanje pluraliteta i temporalnosti, te oduzimanje izvjesnosti i autoriteta ve\u0107 su stolje\u0107ima prakse otpora. Na\u017ealost, to nije jednostrani proces bez spoljnih intervencija. Da jeste, davno bismo se uspjeli osloboditi. Moramo biti ekstremno oprezni da dok podr\u017eavamo dekonstrukciju hegemonijalnog znanja i jezika ne izgubimo vrebaju\u0107u opasnost kolote\u010dina kapitalizma i neoliberalizma iz vida. Komodifikacija i kooptacija otpora uni\u0161tili su bezbroj pokreta. Dok je uzbudljivo razmi\u0161ljati da li bi nova ili revidirana terminologija bile vi\u0161e od koristi za savremeni moment, od \u017eivotnog je zna\u010daja raditi na temeljnom problemu nepodcjenjive veli\u010dine \u2013 na\u0161oj nepostoje\u0107oj pedagogiji. Transmisija znanja nam je u bezbroj sfera bila nasilno prekinuta, bila rije\u010d o partizanskom pokretu, ili feministi\u010dkom otporu, ili taktikama pre\u017eivljavanja kvir osoba, ili, ili, ili. Selektivizam je istovremeno neminovan, jer je naprosto nemogu\u0107e znati sve, te brutalno instrumentaliziran u svrhu revizionizma. Preskakanje nepo\u017eeljnih historija u trenutku postaje sistematsko brisanje. Ali kako da tra\u017eimo ono za \u010dije postojanje ni ne znamo? Od koga\/\u010dega u\u010dimo, te \u0161ta u\u010dimo a \u0161ta ne, ne smije biti uzeto zdravo za gotovo. Jako je zahtjevno i naporno konstantno reflektirati, a jo\u0161 je zahtjevnije i napornije \u017eivjeti pod sistemima koje odr\u017eavamo na\u0161im neznanjem.<\/p>\n\n\n\n
Vrativ\u0161i se na identitet, pitanje odsad vi\u0161e nije prosto \u201c\u0161ta to zna\u010di\u201d, ve\u0107 \u201c\u0161ta to treba\/mo\u017ee\/mora\/smije da zna\u010di\u201d. Najbitnije mi je na po\u010detku istaknuti da nijedan identitet nije apriori dat, fiksirano svojstvo s kojim smo ro\u0111eni. Ni\u0161ta u socijalnom svijetu nije prirodno dato. Nadalje, identitet nije stvar, ne\u0161to \u0161to se mo\u017ee uzeti i ostaviti kad se \u017eeli, nego je proces koji se aktivira kroz stupanje u odnos sa drugima. Svi smo u konstantnim, istovremenim i razli\u010ditim odnosima, i svi ovisimo o svima u na\u0161em direktnom i indirektnom okru\u017eenju, \u0161to ide do globalnog nivoa, jer su na\u0161i identiteti, te stoga i mi sami, u stalnom procesu rekonfiguracije. Ukratko mo\u017eemo re\u0107i da su identiteti kontruisani, fluidni, ambivalentni, promjenljivi, vi\u0161estruki, komplikovani, kontradiktorni, konstitutivni, mjesto sigurnosti, razumijevanja, zajedni\u0161tva, podr\u0161ke, nade, itd. Na osnovu svoje kontingentnosti i uslova (de)aktivacije jest upitno \u0161ta je u odre\u0111enoj situaciji po\u017eeljno ili potrebno. Gustina identiteta ima zna\u010dajan utjecaj na na\u010dine navigiranja svijeta, posebno u njemu upisanih opasnosti. Sve odluke imaju posljedice, neke dolaze od na\u0161ih tijela, neke odjekuju na na\u0161im tijelima. Pitanja produkcije, brisanja, prepoznavanja, kategorizacije te o\u0161te\u0107enja i uni\u0161tenja identiteta u potpunosti su otvorenog karaktera i ukazuju na jo\u0161 te\u017ee, sveobuhvatno pitanje: treba li nam uop\u0161te identitet? Smatram da ovo mo\u017ee poslu\u017eiti kao zanimljiva vje\u017eba razmi\u0161ljanja za svakoga ponaosob, me\u0111utim, ne vi\u0161e. \u0160to jeste hitno je kolektivni i kriti\u010dki diskurs oko esencijalizacije identiteta.<\/p>\n\n\n\n
Dru\u0161tveni \u017eivot je mogu\u0107 kroz rad sa kategorijama koje u ovom kontekstu koncipiram kao su\u0161tinski pojednostavljenje esencijalizacije. Kategorije nam poma\u017eu u stvaranju smisla, kako u vezi na\u0161ih tako i tu\u0111ih iskustava. U istom se dahu mora imati na umu da kategorije imaju ontolo\u0161ke i epistemolo\u0161ke limite koji su tako\u0111er predmet promjena. Koliko god oscilirale izme\u0111u korisnog i opasnog, izme\u0111u istinitog i izmi\u0161ljenog, kategorije funkcioni\u0161u kao misaoni mehanizam, tako da postoje. Ta\u010dno ovdje, u sferi kategorija, nastaju tenzije, nekada toliko sna\u017ene da mogu dovesti do uru\u0161avanja cijelih politi\u010dkih projekata. U duhu toga \u017eelim povu\u0107i liniju izme\u0111u LGBTIA+ identiteta i kvir identiteta. Ta podjela, nekada skandalozna, i danas para ne\u010dije u\u0161i. Niko nikome ne mo\u017ee re\u0107i da nije gej, lezbejka, biseksualan*na, trans, interspolan*na, aseksualan*na, kao i bilo \u0161ta drugo sadr\u017eano u akronimu, posebno ne da to nisu dovoljno. \u0160to se mo\u017ee, \u0161tavi\u0161e mora, i to odavno, jest i\u0107i korak dalje. To \u0161to se neko ne sla\u017ee sa binarnim sistemom roda ili \u0161to \u017eeli imati romanti\u010dne ili seksualne odnose sa nekim svog roda nije dosta da bi im se pripisali odre\u0111eni politi\u010dki atributi, te ne zna\u010di pod bilo kakvim uslovima da su automatski solidarni sa bilo kime. LGBTIA+ zajednica, kao i njen pandan, tj. cis-heteroseksualna zajednica, puca od nasilja. Neoliberalizam je, izme\u0111u ostalog, i to na\u017ealost izvanredno uspje\u0161no, prodao la\u017e da su individualizam i apoliti\u010dnost \u2013 precizno re\u010deno mit nepoliti\u010dnog identiteta \u2013 ne samo mogu\u0107nost, ve\u0107 ohrabruju\u0107i i osna\u017euju\u0107i izbor. Kvirnes je \u010dista suprotnost tome. Kvirnes je radikalni politi\u010dki projekt koji te\u017ei ka potpunom oslobo\u0111enju svih oblika \u017eivota, koji ima intersekcionalan i sveobuhvatan pristup svim marginalizacijama, te ne samo da prihvata, ve\u0107 \u010dini svojom sr\u017ei saznanje da su svi sistemi nasilja ko-konstitutivni i neodvojivi, da su njihove politike i prakse re\u017eima discipliniranja i ka\u017enjavanja \u2013 da posudim Foucaultov vokabular \u2013 namijenjene svim \u201cdrugim\u201d i \u201cdruga\u010dijim,\u201d neovisno o tome koliko bili normativni, odnosno poslu\u0161ni.<\/p>\n\n\n\n
Odgovornost, solidarnost i ljubav su kvir praksa, imamo li mi to? U takmi\u010denju kondicionalne prihva\u0107enosti, neko \u0107e morati zauzeti mjesto na kraju ljestvice mo\u0107i, tj. na vrhu ljestvice boli. Borba za kvir prava je, od svog po\u010detka, kad god ga mapirali, bila puna nesolidarnosti. Glavna taktika sticanja pristanka na postojanje i politi\u010dko u\u010de\u0161\u0107e od strane \u201cdominantnog\u201d dru\u0161tva \u2013 stoga i blizina mo\u0107i \u2013 je bila i ostaje prilago\u0111avanje onome \u0161to je \u201cnormalno.\u201d Odanost ka nosiocima hegemonijalne mo\u0107i \u2013 tzv. status quo<\/em> \u2013 se o\u010dituje u obja\u0161njenjima \u201cmi nismo kao oni\u201d, \u201dmi smo dobri, normalni xyz\u201d, \u201cmi nismo prijetnja\u201d itd.<\/p>\n\n\n\n Opstajanje i odgovornost imaju razli\u010dite oblike. Jedna jako mu\u010dna \u010dinjenica postojanja je da smo \u2013 i spram aspekta identiteta \u2013 svi odgovorni, jer svi odr\u017eavamo sisteme mo\u0107i. \u010cak i oni koji svojim tijelima, svojim \u017eeljama i svojim pona\u0161anjem odstupaju od tra\u017eene poslu\u0161nosti odr\u017eavaju date re\u017eime, jer i dalje \u017eive u njima. Ovo nema moraliziraju\u0107u funkciju, ve\u0107 funkciju osvje\u0161\u0107ivanja. Predmet analize odgovornosti nije da li imamo ili nemamo odgovornost, ve\u0107 kako da podr\u017eimo jedni druge, neovisno o na\u0161im li\u010dnim i geografskim bliskostima. Teoretski gledano se, naravno, mo\u017eemo odupirati vlastitim odgovornostima svim izgovorima ovog svijeta, me\u0111utim, uzalud. Nikome nema bijega, svaka odluka neminovno ima posljedice mnogo ve\u0107e od nas samih. Proizvodnja nije prijem, u procesu nastajanja, na\u0161a tijela nikada nisu zavr\u0161ena, na\u0161 rast je ograni\u010den samo na\u0161om vlastitom smr\u0107u.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, je li zajednicu za to briga?<\/p>\n\n\n\n \u010cest argument je da ova tematika dovodi do tenzija u zajednici. Dijeli li ova tema zaista zajednicu? Nema li ne\u0161to prije same teme i njezina formiranja, tj. sam doga\u0111aj ili obrazac pona\u0161anja? Izgleda da nas malo drma amnezija (ili neznanje) oko redoslijeda doga\u0111aja. Zajednica nije neki proizvoljni apstraktni termin, ve\u0107 ono \u0161to u stvarnosti osje\u0107amo. Za neke su to ekstaza, adrenalin i provod, za druge frustracija, bol i patnja. Ako gledamo na zajednicu kroz prizmu ideolo\u0161ke pripadnosti, na\u0161a je situacija daljnje za otpis. Nije bilo stvari u vezi Noinog ubistva i reakcije na isto koji nisu izazvali ga\u0111enje, me\u0111utim, kako opisati osje\u0107aj izazvan od prakti\u010dno potpunog odsustva te zami\u0161ljene \u201czajednice\u201d koja se godinama sve gradi i upoznaje i bezo\u010dno tro\u0161i resurse? Nemogu\u0107e je precizno definisati dokle je Noina smrt potresla region, ali se sa svom sigurno\u0161\u0107u i bezrezervno mo\u017ee tvrditi da nije dosta, da je srceparaju\u0107e malo. Ima li stida i srama radi toga? Koliko god opravdano ovo pitanje, nije u potpunosti na mjestu jer mu pretpostavka ne valja, da bi se osjetio stid, prvo bi se morao imati neki moralni kodeks.<\/p>\n\n\n\n Stra\u0161no je nepopoularno, \u010dak za najvi\u0161u osudu, dr\u017eati ljude odgovornima kad su se napalili na prazan vokabular. Pri\u0161ljam\u010divanje diskursu mentalnog zdravlja nije ni\u0161ta novo, ipak ostaje bolno boriti se s time iznova. S obzirom na to da su granice svima omiljena rije\u010d, fokus je na njima. Granice se postavljaju s ciljem uspostavljanja dinamike koja nam omogu\u0107ava da dalje i daleko istrajnije te\u017eimo ka svojim ciljevima i snovima. Postavljanje granica nije odsustvo rada, nije apatija. Pateti\u010dno bje\u017eanje od odgovornosti, maskirano kao rad na sebi, ni\u0161ta nije doprinijelo niti tim osobama niti zajednicama u kojima se barem geografski nalaze. Iskori\u0161tavanje alata namijenjenih za za\u0161titu ugro\u017eenih me\u0111u nama radi vlastite lijenosti i pukog otpora ka bazi\u010dnoj solidarnosti je ne\u0161to najodvratnije \u0161to se mo\u017ee uraditi.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, jesmo li sau\u010desnici?<\/p>\n\n\n\n Podr\u0161ka za ti\u0161inom \u2013 koja je bila osjetljiva od ve\u0107ine \u201czajednice\u201d \u2013 zna\u010di sau\u010desni\u0161tvo. Pacifikacija bijesa zna\u010di sau\u010desni\u0161tvo. Hladno prela\u017eenje preko Noine smrti zna\u010di sau\u010desni\u0161tvo. Zaboravljanje zna\u010di sau\u010desni\u0161tvo. Za svako bivanje uroljanim*om radi nekog romanti\u010dnog interesa, a nikada za ljude iz \u201czajednice\u201d ili neminovnog okru\u017eenja, za svaku \u0161etnju \u2013 ne mogu zapisati mar\u0161, jer smo daleko od realnog protesta \u2013 na kojoj se nije spomenula, za svako biranje provoda preko zna\u010dajnog okupljanja sa drugima, za svaki izgovor, a nikad odgovornost, za svako kotrljanje o\u010dima kada se spomene Noa, za svako negiranje relevantnosti Noinog \u017eivota, za svako guranje Noinog slu\u010daja pod tepih, i tako dalje, i dalje, i dalje, biva se sau\u010desnik.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, i na dnevnoj se bazi ponovno ubija.<\/p>\n\n\n\n Dug je put ka slobodi, ne isklju\u010divo radi vanjskih faktora kao \u0161to to sebi katkad volimo re\u0107i da bismo osje\u0107ali barem neki nivo olak\u0161anja. Opasnost tako\u0111er dolazi iznutra. Zanemarivanje te \u010dinjenice enormno nas ko\u0161ta. Naravno da Noa nikad nije bila dovoljno bitna. Za\u0161to bi to bila? Kakve subjekte pretpostavljamo? Kao da bi \u0161aka bijede koja misli da je odlazak na \u017eurku korak ka slobodi mogla biti za temeljnu promjenu. Dajte molim vas.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, boli li nas to jo\u0161 uvijek?<\/p>\n\n\n\n Te\u0161ko je misliti na smrt. Traumati\u010dno je. Ni\u0161ta od ovog nije lagano. Ni\u0161ta od ovog nije fer. Okrutnosti nema kraja, niko od nas ne bi trebao svjedo\u010diti ovome. Ima li nam druge? Generi\u0161emo li zaboravljanjem ili potiskivanjem ne\u0161to korisno ili drugu stvarnost u kojoj Noa \u017eivi? Mijenjamo li okretanjem le\u0111a sveprisutno nasilje? \u0160titimo li na dosada\u0161nji na\u010din zaista svoja srca? Radimo li ovako bilo \u0161ta da sprije\u010dimo jo\u0161 jednu \u017ertvu? Je li nam to uop\u0161te bitno? Gnusan odgovor na to mo\u017ee se na\u0107i u u\u010destaloj instrumentalizaciji fraze \u201cradost je oblik otpora\u201d da bi se izbjeglo suo\u010davanje sa sopstvenim polo\u017eajem. Defleksija je razumljiva pojava, na\u0161a tijela svakako nisu stvorena da bi se nosila sa svim nasiljem i nepravdama koje \u010dine na\u0161 svijet. \u0160ta je uop\u0161te zdrava reakcija u bolesnom sistemu? Ipak, mora se priznati da jeste problem kada defleksija postane dugotrajno ili po\u017eeljno stanje. Koliko god se ne\u0161to opisivalo kao briga za sebe, nema brige za sebe bez brige za zajednicu. Neugodno je kada pukne balon komfora, utjeha je \u0161to se nakon toga ne mora vi\u0161e postojati u limitiranom prostoru koji mo\u017ee podnijeti tragi\u010dno malo. Skeptici ve\u0107 vje\u010dnost tro\u0161e kisik pitaju\u0107i se moramo li mi i\u0161ta. Ba\u0161 se mi moramo dignuti? Jeste. Ba\u0161 mi moramo biti solidarni. Ba\u0161 se nas ti\u010de. Ba\u0161 mi ginemo. \u017durkice ne spa\u0161avaju \u017eivote. Policija tako\u0111er ne. Dr\u017eava tako\u0111er ne. Preusmjeravanje pa\u017enje na to \u010diji rad zapravo uti\u010de na na\u0161 \u017eivot bi bilo od vi\u0161e vrijednosti nego prosipanje praznih pri\u010da (na koje su feministkinje ve\u0107 davno odgovorile, ali nejse) iz fotelje. \u0160ta li je toliko grozno u zahtijevanju solidarnosti? \u0160ta se razumije kao solidarnost? Opet, odakle nam to znanje? \u010ciji model ili metod pratimo? Kakvim iskustvima smo obilje\u017eeni? \u0160ta zna\u010di nositi odgovornost? Ko sam ja da to zahtijevam od drugih? Ko su drugi da to preispituju? Odakle meni pravo? Odakle njima? Ovako se mo\u017eemo zauvijek vrtiti u krug. Na kraju nas ipak \u010deka neoboriva stvarnost smrti. Smrti koja se nikada nije morala ili smjela desiti. Smrti koja \u0107e se nastaviti de\u0161avati ukoliko ne pru\u017eimo najradikalniji otpor. Uzev\u0161i to u obzir, mo\u017eemo li sebi zaista priu\u0161titi da ne brinemo? Ovdje se ne radi o pobje\u0111ivanju u apstraktnoj raspravi, radi se u najozbiljnijem smislu o \u017eivotu i smrti. Nije mi promakla potencijalna opasnost i zasigurno prisutan emocionalni teret brige. Razumijem i iscrpljenost, i puko pre\u017eivljavanje, i pote\u0161ko\u0107u u pronala\u017eenju razloga za nastavkom borbe. Mo\u017eemo li sebi zaista priu\u0161titi da brinemo? Uzima li briga za druge zaista samo od nas? Je li mogu\u0107e razmi\u0161ljati o brizi za druge kao ne\u010demu predivnom, ne\u010demu \u0161to nam daje potvrdu da smo \u017eivi i puni \u017eivota? \u0160ta nam zna\u010di tu\u0111i \u017eivot? Ne samo smrt, ve\u0107 uistinu \u017eivot \u2013 radost, ljubav, brige, strahovi, bijes.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, mi smo u delirijumu.<\/p>\n\n\n\n \u010cime raspola\u017eemo? Izme\u0111u ostalog imamo nestabilno tlo pod nogama, set nespojivih stvarnosti, \u017eivote u fragmentima, deradikalizirani vokabular otpora i eho komore. Uslovi su nam u\u017easavaju\u0107i. Ako smo iskreni, uvijek su bili. Ne zaboravimo da su kroz historiju ljudi sa najve\u0107im teretima, sa najte\u017eih margina, sa najmanje perspektiva na puko pre\u017eivljavanje, obarali ugnjetava\u010de, i da je usput vi\u0161e privilegovani stale\u017e apsolutno uvijek suprofitirao od datih promjena. Opozicioni odnos pro\u0161losti i sada\u0161njosti, kao i \u010disti rez izme\u0111u njih, proizvedene su i neodr\u017eive fikcije. Pro\u0161lost nije ne\u0161to iza nas i \u0161to nas se ne ti\u010de. Naprotiv, pro\u0161lost je sada\u0161njost, tj. prote\u017ee se u sada\u0161njost upravo radi dugotrajnih procesa postajanja, kako nas tako i na\u0161ih identiteta koji su kondenzirani artefakti historije i geneza nasilja. Svi smo nosioci jedinstvenih pro\u0161losti i sada\u0161njosti, \u010dije mnoge elemente nismo mogli birati. Mora nam biti jasno da se u kontekstu lahko\u0107a i pote\u0161ko\u0107a u na\u0161im \u017eivotima ne radi o slu\u010dajnoj sre\u0107i, radi se principijelno o privilegijama i naslije\u0111enim odgovornostima. Prihvatiti neoliberalnu dogmu \u201csre\u0107e\u201d i individualne odgovornosti ne zna\u010di niti vi\u0161e niti manje nego prihvatanje hijerarhija \u017eivota, u kojima su neki vje\u010dno osu\u0111eni na patnju, ni krivi ni du\u017eni. Kako da prekinemo petlju?<\/p>\n\n\n\n Jedna od dominantnih misli koja redovno \u0161kodi osloba\u0111aju\u0107im pokretima je da se nu\u017eno mora \u010dekati na revoluciju (u smislu ogromnog doga\u0111aja koji sve baca u stanje haosa). Takvo singularno razumijevanje revolucije je bilo temeljno kritikovano, kao \u0161to je i trebalo biti, ali ukazuje na jedan izuzetno bitan aspekt borbe. Do\u017eivljavanje ra\u0111anja novog politi\u010dkog projekta se razumije kao klju\u010dni element za mobilizaciju masa. Nada i radost koje cirkuli\u0161u nakon jedne (uspje\u0161ne) rupture sistema su bez sumnje zarazne i motiviraju\u0107e. Me\u0111utim, \u010dekati na \u201cpravi moment\u201d umjesto kontinuiranog rada u na\u0161im uslovima je strategija osu\u0111ena na propast. Polet se ne de\u0161ava tek tako, kreira se kroz stra\u0161no mnogo rada, truda i discipline. Nije lagano biti svjestan toga dok sve oko nas gori, ali, ponavljam, uvijek je tako bilo. Ne moramo ponavljati gre\u0161ke na\u0161ih predaka i savremenika, mo\u017eemo ko-kreirati nove strategije, slobodni smo u stvaranju na\u0161e budu\u0107nosti. Ohrabruju\u0107e je znati da smo uvijek u stanju generisati politi\u010dki projekt. U \u010dinu stvaranja cjelina od naizgled nespojivih dijelova stupa na snagu zajednica u politiziranom smislu. Glavno svojstvo zajednice su njene politi\u010dke implikacije. \u0160ta mo\u017eemo? \u0160ta prihvatamo da mo\u017eemo? \u0160ta zaista postoji? \u0160ta \u017eelimo da postoji? Usu\u0111ujemo li se ma\u0161tati o solidarnosti, ako ve\u0107 u praksi nismo solidarni? Politi\u010dka imaginacija nije rezervisana za budu\u0107nost, ona je za upravo sada, za ovaj trenutak.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, borimo li se za nju?<\/p>\n\n\n\n Neozbiljni smo. Nedostaje nam svega osim nepravde i boli na svim frontovima, i ostat \u0107e tako dokle god se ne vidimo kroz prizmu kolektiva. A ima li uop\u0161te \u017eelje da se bude politi\u010dki subjekt? Pozivam se na mit apoliti\u010dnog, jer je problem ve\u0107 tu situiran. Svi smo politi\u010dki subjekti, \u010dak od za\u010de\u0107a. \u0160ta nam daje proizvoljno pripadanje? Je li u apoliti\u010dnosti sigurnost prema kojoj te\u017eimo? Je li infantilna bajka vrhunac LGBTIA+ iskustva? Ima li potencijala za solidarnost ako prethodno ne postoji izra\u017eeni socio-moralno-politi\u010dki kompas? Je li ovo gubljenje vremena? Ima li ovaj apel smisla? Identitetska politika je ta koja nas je djelimi\u010dno dovela ovdje. Sve je ovo tako oskudno. Nemamo kuda drugo. Kome da se obratimo ako ne jedno drugom? Kome da usmjerimo urlanje od boli? U koga da se uzdamo? Trebaju nam mase. O\u010dajno nam trebaju. Mo\u017eda dio na\u0161eg kvir doprinosa le\u017ei upravo u prihvatanju absurda i rada s njim, iako boli. Kako brinuti je proces u\u010denja. Ne mo\u017eemo preuzeti odgovornost za druge, ali mo\u017eemo poku\u0161ati uru\u0161iti zidine oko njih. Ima li volje za promjenom? Rodit \u0107emo je. Otpor ka prihvatanju i integrisanju politi\u010dkog identiteta se mora iskorijeniti. Kako ta\u010dno jeste tek pred nama, ali ne smijemo odustati. To je najmanje \u0161to mo\u017eemo uraditi u \u010dast svih onih koji nisu vi\u0161e s nama.<\/p>\n\n\n\n Je li ovo dosta? Ni\u0161ta nikad ne\u0107e mo\u0107i biti dosta. Reparativne politike su odavno iscrpljene.<\/p>\n\n\n\n Jedino \u0161to nam preostaje je dosljednost ka naslije\u0111u na\u0161ih predaka. Ne zaboravimo da je historija \u010dovje\u010danstva tako\u0111er historija brige, nade, solidarnosti i ljubavi. Svijet koji \u017eelimo ve\u0107 postoji, barem djelimi\u010dno, jer mi postojimo. Nadalje, svako od nas ima pravo na viziju budu\u0107nosti bez okova, ma koliko ona utopijska bila. Na\u0161i ideali nam daju snage da nastavimo borbu, ne mo\u017eemo graditi novi svijet opona\u0161aju\u0107i ovaj.<\/p>\n\n\n\n Noa Milivojev je mrtva, razumijemo li te\u017einu ovih rije\u010di?<\/p>\n\n\n\n Preporu\u010dena literatura:<\/strong><\/p>\n\n\n\n Agamben, Giorgio. Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life<\/em>. Redwood City: Stanford University Press, 1998.<\/p>\n\n\n\n Ahmed, Sara. The Cultural Politics of Emotion<\/em>. Edinburgh: Edinburgh University Press, 2014.<\/p>\n\n\n\n Badiou, Alain. Metapolitics<\/em>. New York: Verso, 2005.<\/p>\n\n\n\n Bauman, Zygmunt. Mortality, Immortality and Other Life Strategies<\/em>. Cambridge: Polity, 1992.<\/p>\n\n\n\n Berlant, Lauren. Cruel Optimism<\/em>. Durham: Duke University Press Books, 2011.<\/p>\n\n\n\n Bloom, Paul. Against Empathy: The Case for Rational Compassion<\/em>. New York: Ecco, 2016.<\/p>\n\n\n\n Butler, Judith. Precarious Life: The Powers of Mourning and Violenc<\/em>e. New York: Verso, 2006.<\/p>\n\n\n\n Derrida, Jacques. The Politics of Friendship<\/em>. New York: Verso, 2020.<\/p>\n\n\n\n Esposito, Roberto. Bios: Biopolitics and Philosophy<\/em>. Minneapolis: University Of Minnesota Press, 2008.<\/p>\n\n\n\n Garc\u00e9s, Marina. New Radical Enlightenment: Philosophy for a Common World<\/em>. New York: Verso, 2024.<\/p>\n\n\n\n hooks, bell. All About Love: New Visions<\/em>. New York: HarperCollins, 2001.<\/p>\n\n\n\n Horvat, Sre\u0107ko. The Radicality of Love<\/em>. Cambridge: Polity, 2015.<\/p>\n\n\n\n Mbembe, Achille. Necropolitics.<\/em> Durham: Duke University Press Books, 2019.<\/p>\n\n\n\n Rosa, Sophie. Radical Intimacy<\/em>. London: Pluto Press, 2022.<\/p>\n\n\n\n Spade, Dean. Mutual Aid: Building Solidarity During This Crisis (and the Next)<\/em>. New York: Verso, 2020.<\/p>\n\n\n\n The Care Collective. The Care Manifesto: The Politics of Interdependence<\/em>. New York: Verso, 2020.<\/p>\n\n\n\n O autorki:<\/strong><\/p>\n\n\n\n Anela Dumonji\u0107 je kvir bosansko-hercegova\u010dka feministkinja, te studentica jugoisto\u010dno-evropskih studija, u sklopu kojih se fokusira na intersekcije nekropolitike, genocida, otpora i filozofije.<\/p>\n\n\n\n <\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Pi\u0161e: Anela Dumonji\u0107 \u0160ta kad se desi ono najgore? Ni\u0161ta. Smrt je prolazna \u2013 femicidi, ekocidi i genocidi se neprestano de\u0161avaju, pa \u0161ta? Ni\u0161ta. Te\u0161ko je vjerovati u staru floskulu da \u0107emo se kolektivno trznuti i dozvati kada sve bude popucalo po \u0161avovima i kada nam ne preostane ni\u0161ta drugo nego borba. \u010ciji su to […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":986,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[15,12],"tags":[],"class_list":["post-985","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-aktivizam","category-aktuelno"],"acf":[],"aioseo_notices":[],"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-content\/uploads\/2025\/02\/1-4.png","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/985","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=985"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/985\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":987,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/985\/revisions\/987"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/media\/986"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=985"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=985"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/transbalkan.org\/platforma\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=985"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}