Decentralizacija aktivizma

Piše: Matea Stefanović

Decentralizacija aktivizma je tema o kojoj se u Srbiji gotovo i ne govori. Čak i kada se pomene reč „decentralizacija“ ona se uglavnom odnosi na političku i ekonomsku, a u značajnoj meri manje ili gotovo uopšte ne na civilnu sferu društva.

Decentralizacija je jedan od temeljnih reformskih procesa u savremenim političko-upravljačkim sistemima i odlika je demokratizovanih i razvijenih država. Upravo zbog toga što se naša država nalazi na počecima i tek gradi temelje fiskalne decentralizacije i drugih oblika decentralizacije, o istoj u aktivizmu, kao i njegovoj decentralizaciji, ne postoji mnogo tekstova. S druge strane, kada se uzme u obzir definisanje samog aktivizma, prema Međunarodnom institutu društvenih studija aktivizam se odnosi na: „društvene norme, organizacije i prakse koje olakšavaju veće učešće građana u javnim politikama i odlukama“ ; zato se postavlja pitanje da li uopšte treba govoriti o decentralizaciji aktivizma kad bi aktivizam po sebi trebao biti decentralizovan? 

Iako sama definicija aktivizma ukazuje na postojanje temelja decentralizacije, prakse u našoj društvenoj stvarnosti pokazuju suprotno. Sve je više nevladinih organizacija u Srbiji koje svoj rad fokusiraju na mlade ljude dok one same nisu vođene od strane mladih ljudi, organizacije čiji se aktivistički rad i aktivističke aktivnosti odnose na sve građane i građanke, a rade se samo sa građanima u glavnom gradu, organizacije koji se bave ljudskim pravima jedne ugrožene manjinske grupe ljudi a otvoreno imaju negativan stav o drugoj ugroženoj grupi. Sve ovo je indikator da definicija aktivizma ne odgovara društvenim praksama i zato ćemo se u ovom radu pozabaviti time kakav je aktivizam u Srbiji, sa posebnim fokusom na trans aktivizam. U nastavku rada govorićemo o decentralizaciji kao opštem pojmu, o važnosti decentralizacije aktivizma, i o tome kako bi zapravo decentralizacija istog uticala na to da se više građana i građanki aktivistički angažuje, kako bi to dovelo do šireg opsega obuhvatanja prioriteta većih broja ljudi uzimajući određene specifične kontekste u obzir. 

Decentralizacija

Decentralizacija kao termin i proces se najčešće povezuje sa političkom i ekonomskom sferom. Neki teoretičari (Burdot, Sadiković i dr.) smatraju da je decentralizacija prateći proces u demokratskim društvima. „Decentralizacija vlasti u savremenom građanskom društvu zaista se, u osnovi, poklapa sa njenom demokratizacijom, ona teče paralelno sa demokratizacijom države, pa je stoga u pravu Burdot kada ističe da decentralizacija produžava, precizira i oživljava demokratiju“. Azfar Omar  (Azfar Omar) i Brinekrhof Derek (Brinkerhoff Derick) navode da najčešće definicije decentralizacije razlikuju varijante duž kontinuuma gde se na jednom kraju nalazi velika kontrola sa ograničenom moći dok se na drugom kraju nalazi opadajuća centralna kontrola. Litvak Dženi (Litvack Jenny) definiše decentralizaciju kao: „transfer autoriteta i odgovornosti za javne funkcije sa centralne Vlade podređenim ili kvazi nezavisnim organizacijama i/li privatnom sektoru – što predstavlja kompleksan višestruki koncept“. Ista autorka navodi da postoji nekoliko vrsta decentralizacije: politička, administrativna, fiskalna i ekonomska. Prema Ivanu Kopriću postoji samo jedna prava decentralizacija – politička decentralizacija.

Pored različitih vrsta decentralizacije možemo govoriti i o različitim strategijama primene decentralizacije kao procesa. Međunarodni monetarni fond navodi da se decentralizacija drugačije primenjivala u različitim država ali da postoje neke zajednice odrednice kao iskustvo u poslednjih 15 godina. Najvažnije je da se sistem decentralizacije zasniva na koherentnim i stabilnim pravilima i to u tri sfere: podela nacionalne političke moći, funkcije i resursi, i izborna pravila i druge političke institucije. 

Antipod decentralizaciji predstavlja centralizacija gde se podrazumeva postojanje jednog centra koji kontroliše i koordiniše drugima, primer toga bi bila piramida za vrhom koji odlučuje o ostalim delovima. Istorijski je pokazano da centralizovani sistemi ne odgovaraju na potrebe svih grupa građana i građanki i da je to često dovodilo do sukoba u državi ili van države. Centralizacija je u tom kontekstu predstavljala koncentraciju moći i pristup izvoru sredstava. Uglavnom su autoritarna društva centralizovana tako da možemo zaključiti da od karaktera vlasti zavisi i nivo decentralizacije. 

Na osnovu gore navedenih definicija možemo zaključiti da je decentralizacija tesno povezana sa demokratijom i uređenjem društva gde većina odlučuje i ima moć. Prema Dženi Litvak postoje tri vrste decentralizacije: devolucija, delegacija, dekoncentracija. Devolucija se odnosi na transfer moći, resursa, kompetencija sa centralnog autoriteta na lokalni autoritet. Delegacija transfer odgovornosti, resursa  sa centralnog na lokalni autoritet uz zadržavanje određene vrste kontrole, dok dekoncentracija predstavlja sadržavanje moći centralnog autoriteta kroz određeni sektor i implementiranje svoje moći kroz drugi sektor. Oblici u kojima se može pojaviti decentralizacija a koji su relevantni za naš rad je: teritorijalna i neteritorijalna. Što se teritorijalne decentralizacije tiče ona se odnosi na dva tipa posla: „prvi iz sopstvenog autonomnog delokruga, najčešće zasnovanog na ustavu i zakonu, i drugi iz prenesenog okvira, koji im poveravaju državni organi da ih vrše umesto njih“.

(Trans) aktivizam

Nejednakost, revolucije, potčinjavanje i ugnjetavanje određene grupe ljudi su pojave su koje su obeležile istoriju sveta. O nastanku aktivizma teško se može govori iz ugla vremenskog određenja jer brojne revolucije i bune naroda ukazuju na to da aktivizam oduvek postoji. Ustanak u Sparti, Bostonska čajanka, Revolucija na Haitiju, protesti povodom rata u Vijetnamu, Feminističke borbe za pravo glasa, sve su to vrste aktivizma koje potvrđuju ljudsku težnju ka boljem uređenju društva. Isto tako postoje brojna određenja aktivizma – od onih da je aktivizam podizanje svesti oko postojanja i neophodnosti rešavanje nekog problema, do definicija da se aktivizam odnosi na društvene norme, organizacije i prakse u kojima građani učestvuju sa donosiocima odluka i kreiranju mere socijalne politike. Za aktivizam se kaže da je iznad konvencionalnih politika i da se koristi različitim mehanizmima kako bi se problemi oko kojih su okupljeni ljudi rešili. Sama reč aktivizam ukazuje na stanje kretanja i borbu protiv stanja pasivnosti, statusa quo.  

Na aktivizam se sa jedne strane može gledati kao na protivnika trenutnog političkog stanja, a sa druge strane kao na pomoćnika politike time što će građani i građanke podsećati državu o postojanju određenih problema ali i pomoći državi oko predlaganja rešenja za iste. U prvom slučaju su to uglavnom protesti i pobune protiv državnog sistema koji je korumpiran i koji ne odgovara potrebama građana niti je demokratski po sebi. Ovo se uglavnom odnosi na države koje su autoritarne i gde ne postoji sloboda govora ni pluralizma mišljenja, gde se javna sredstva rasipaju i zloupotrebljavaju za ostvarivanje ličnih interesa, gde su prava manjina nepostojeća i gde je borba za ista sistemski ignorisana jer država to ne prepoznaje kao popularno političko pitanje čijim bi rešavanjem trebalo da se pozabavi. Što se druge „blaže“ vrste aktivizma tiče, on se uglavnom odnosi na peticije, inicijative i slično. Građani su okupljeni oko nekog problema čije rešenje ima uporište u zakonu i kroz peticiju ili druge metode aktivizma se obezbeđuje rešenje istih. Ovde spada i građanska neposlušnost i ova vrsta aktivizma je vezana za demokratska društva ili demokratska društva u razvoju.

Bil Mojer (Bill Moyer) navodi da aktivista ima četiri uloge: građanin_ka, buntovnik_ca, agenti promene i reformatori_ke. Aktivisti se pre svega moraju posmatrati kao građani određene države koji su odgovorni prema državi i njenim institucijama, ali i prema sebi. Isto tako aktivisti i aktivistkinje moraju reći NE određenim normama, vrednostima, institucijama koje krše ljudska prava i slobodu svih. Kao agenti reformi oni se edukuju, informišu svoju zajednicu i građane i građanke države, takođe predlažu rešenja za problem koji navode. U državi koja ima sluha za svoje građane, isti bivaju pozvani i uvažavani da zajedno sa donosiocima odluka rade na kreiranju i implementaciji rešenja. Ovakvim viđenjem Mojer je ukazao da aktivista ima veliku ulogu u menjanju društvenog sistema i da u sebi ima više komplementarnih uloga bez kojih država ne bi napredovala. 

Vrste aktivizma zavise od problema koji se stavlja u fokus. O aktivizmu se može govoriti kao krovnom terminu za sve inicijative koje pokreću određeni problem, a od problema zavisi kako ćemo tu vrstu aktivizma nazvati. Ukoliko se govori i problemima sa kojima se susreću žene onda je to feminizam kao aktivizam, ako je fokus problema nejednak položaj romske ili bilo koje druge nacionalne manjine onda govorimo o romskom aktivizmu. Poseban fokus u ovom radu ćemo staviti na problematiku sa kojom se susreću trans osobe u Srbiji odnosno na trans aktivizam. 

Trans aktivizam predstavlja zagovaranje i zalaganje za sveukupni društveni položaj transrodnih osoba unutar neke države. Trans aktivizam treba da promoviše prava koja su od značaja za živote transrodnih osoba i rad na rešavanje prepreka koje utiču na onemogućavanje ostvarivanja tih prava. Osnova ove vrste aktivizma je neprihvatanje binarne podele rodnih identiteta koja je duboko ukorenjena u svakom društvu. Trans aktivisti i aktivistkinje kroz svoje inicijative ukazuju na njihovo postojanje u svakom društvu, na to da nemaju jednak tretman i jednaka prava kao i ostali građani i građanke zemlje, kao i na to da imaju specifičnosti koje se ne smeju ignorisati doveka. U biti te vrste aktivizma je svesnost razlike između pola i roda kao i važnosti postojanja i negovanja različitih identiteta. Trans osobe nisu adekvatno i potpuno zakonski prepoznate i priznate, iako su deo svih država i to od nastanka istih, te se u gotovo svim državama transrodne osobe nalaze na margini.

Trans aktivizam je mladi  pokret koji je nastao iz LGBT+ pokreta stavljajući fokus samo na trans osobe zbog specifično težeg položaja u odnosu na druge identitete iz ovog akronima. Često se trans osobe stavljaju u isti kontekst i problematiku LGBT+ osobama, međutim prva razlika je u tome što je LGB pitanje seksualne orijentacije a T – trans pitanje pre svega rodnog identiteta. O trans aktivizmu u Srbiji skoro da nema nikakvih podataka, na ovu temu su se uglavnom oglašavale organizacije koje imaju pozitivan stav prema trans osobama ali im nisu primaran cilj. Trans osobe se veoma često ne pitaju o svojim prioritetima i do sada je za njih odlučivao uvek neko drugi.

U neke od najvećih problema trans zajednice i trans osoba u Srbiji ubrajaju se: 

Nevidljivost – trans zajednica u Srbiji je u velikoj meri fragmentirana, neosnažena i nesigurna u svoju moć da može uticati na poboljšanje vlastitog položaja u društvu.  Zauzeti se za sebe, predstavljati kolektivne interese sopstvene zajednice i podići svoj glas na svaku nepravdu sa kojom se suočavamo je prvi korak ka istinskoj vidljivosti trans zajednice, koja bi sa sobom ukazala na jednu veoma važnu poruku a to je da smo oduvek postojali, da postojimo i da ćemo postojati i da  ne želimo biti  osobe drugog reda u državi koja bi trebalo da omogući ravnopravnost svih građana i građanki. Problem nevidljivosti je daleko veći u manjim sredinama. Pritisak sredine je mnogo veći u manjim mestima gde je teže bezbedno iskazati svoj rodni identitet i živeti ga. U manjim sredinama „gde se svako sa svakim zna“ ili gde se „sve o svima zna“ postoji veća opasnost od nasilja motivisanim transfobijom koje gotovo niko ne prijavljuje nadležnim institucijama zbog nepoverenja u iste. Vrlo često u malim sredinama transrodnim osobama je teže da pronađu druge transrodne osobe, te zbog tog osećaja izolovanosti, nedostaka podrške, zajednice i sigurnog prostora nemaju mogućnost osnaživanja kako bi autentično živele svoj rodni identitet. 

Nedostatak adekvatne pravne regulative – u Srbiji je jedan od najvećih problema neadekvatna pravna regulativa koja utiče na društveni položaj transrodnih osobe i ona se odnosi na to što medicinska tranzicija nije u potpunosti odvojena od pravnog priznanja rodnog identiteta. Drugim rečima dobijanje odgovarajućih ličnih dokumenata koja su u skladu sa vlastitim rodnim identitetom nije nezavisno od pristupa medicinskoj tranziciji. Iako više nije potrebno proći kroz sve tri faze (psihološku, endokrinološku i hiruršku), već samo kroz prve dve, to je i dalje daleko od rešenja koje je odgovarajuće za transrodne osobe. Jedino prihvatljivo rešenje, koja će obuhvatiti i uvažiti različitost identiteta među samim transrodnim osobama, jeste zakon o rodnom identitetu koji bi se bazirao na principu samoidentifikacije i koji bi samo u tom slučaju mogao doprineti tome da se transrodni identitetu u potpunosti depatologiziju kako u medicini tako i vremenom u samom javnom diskursu i društvenoj stvarnosti.

Zdravstvo – transrodne osobe, prilikom pristupanja opštim zdravstvenim uslugama često se sreću sa nerazumevanjem pa i diskriminacijom od strane zdravstvenih radnika i radnica. U Srbiji, država do sada nije preduzela nikakve konkretne korake za senzibilisanje zdravstvenih radnika prilikom pružanja zdravstvenih usluga transrodnim osobama. Pored toga, sve zdravstvene ustanove koje pružaju trans-specifičnu zdravstvenu zaštitu su strogo centralizovane i nalaze se u glavnom gradu Beogradu, dok je broj stručnjaka i stručnjakinja koje mogu pružati potrebnu zdravstvenu zaštitu transrodnim osobama vrlo mali. Ovo predstavlja veliki problem za osobe koje ne žive u Beogradu jer su prinuđene da same plate dolazak na preglede što sa sobom dalje povlači pitanje ekonomskog i radnog statusa osoba koje dolaze na iste. Za osobe koje žive sa roditeljima to često zahteva objašnjenje gde i zašto putuju što predstavlja dodatni pritisak i još jedan izazov u nizu sa kojima se transrodne osobe susreću. 

Diskriminacija – transrodne osobe suočavaju se sa različitim vidovima diskriminacije, bila ona formalnog ili neformalnog karaktera sreću se sa njom gotovo u svim životnim segmentima. Koren diskriminacije je transfobija kojom se transrodne osobe dehumanizuju, patologizaciju i stigmatizuju. Nasilje, eksplicitni govor mržnje ali i neadekvatno medijsko izveštavanje predstavljaju samo neki od načina ugnjetavanja, dehumanizacije i socijalnog isključivanja transrodnih osoba koje direktno vode diskriminaciji transrodnih osoba na svakodnevnom nivou. U manjim sredinama gde se ljudi uglavnom poznaju šanse za pojačanu diskriminaciju su veće nego u velikim gradovima u kojima transrodne osobe imaju veću kontrolu nad sopstvenim procesom autovanja i slobodu življenja svog rodnog identiteta. Autovanje predstavlja prvi i ujedno najteži korak svakoj transrodnoj osobi i ono nikada ne sme biti prisilno i iznuđeno. U manjim sredinama transrodna osoba često dolazi u situaciju da bude prisilno autovana od strane drugih i na taj način gubi kontrolu nad nečim ličnim, kao što je pravo na svojevoljno iskazivanje rodnog identiteta. To može značajno uticati na odnose sa porodicom, prijateljima, okolinom, što dalje povlači niz negativnih posledica kao što je strahovanje za sopstvenu bezbednost, veća izloženost diskriminaciji i transfobiji u različitim socijalnim sferama, razvijanje ozbiljnih destruktivnih osećanja poput sramote, poniženja,  anksioznosti, suicidalnih misli ili tendencija.

Zaposlenje – transrodne osobe koje ne skrivaju svoj rodni identitet ili se nalaze u medicinskom procesu tranzicije tokom koga su im se desile vidljive telesne i fizičke promene u izgledu, a pritom nemaju odgovarajuća pravna dokumenta, veoma teško dolaze do bilo kakvog posla. Ukoliko pak uspeju da se zaposle, zbog transfobije koja je strukturalno veoma duboko ukorenjena u našem društvu, transrodne osobe su primorane da trpe veoma različite forme nepoštovanje svoje ličnosti i svog rodnog identiteta od strane drugih kako ne bi ostale bez posla. Neprijatnosti sa kojima se transrodne osobe sreću na radnom mestu su brojne, svakodnevne i čini se beskrajne. Gotovo nikada se takvo ponašanje ne sankcioniše niti se percipira se kao nešto što treba sankcionisati. Vrlo se retko u Srbiji nailazi na dovoljno osvešćena i senzibilisana radna okruženja koja uvažavaju i poštuju transrodne osobe i njihov identitet.

Decentralizacija aktivizma

Decentralizacija aktivizma u ovom radu se pre svega odnosi na decentralizaciju u slučaju trans aktivizma i generalno LGBT+ aktivizma koja je nepostojeća u Srbiji. Iako se, kao i za demokratiju, podrazumeva da je aktivizam po sebi decentralizovan i da svaki građanin i građanka imaju preduslove da učestvuju u istom, realnost nam pokazuje drugačije. Ako teritorijalno gledamo nevladine organizacije koje se bave LGBT+ aktivizmom su skoncentrisane u glavnom gradu, dok u ostalim gradovima Srbije se tema LGBT+ aktivizma provlači kroz različite teme i neke projektne aktivnosti bez sistemskog pristupa problemima koji su prioritet za te zajednice. U Beogradu to su organizacije poput Beograd Prajd, Labris, Da se zna, Gej lezbejski info centar. U Šapcu postoji Asocijacija Duga, a u Novom Sadu je Grupa Izađi.

O LGBT+ aktivizmu se na jugu Srbije jedva može govoriti. Ove teme provlače se ponekad kroz rad drugih organizacija koje se bave ljudskim pravima, ali ne postoji specifično organizacija sa fokusom na LGBT+ aktivizam. O trans aktivizmu pak je još teže govoriti upravo zbog nepoznavanja problema sa kojima se trans zajednica suočava a i zbog nepostojanja adekvatnog odgovora države na probleme trans zajednice. Zahvaljujući tome trans osobe na jugu Srbije nemaju priliku da zatraže podršku i pomoć u mestu u kome žive, te su čak i u slučajevima kada dožive brutalno nasilje prepušteni sami sebi. Jedini način da saznaju više o svojim pravima i mehanizmima zaštite od diskriminacije kao i uopšte o temi transrodnosti je putem internet sajtova i društvenih mreža. Organizacije koje se specifično bave trans osobama u Srbiji su Kolektiv Talas TIRV i Geten, obe sa sedištem u Beogradu. Međutim, Talas TIRV je jedina organizacija u Srbiji čiji se rad fokusira na prava transrodnih osoba a koju vode i same trans osobe. Nepostojanje ovakvih organizacija širom Srbije otežava borbu  za bolji položaj i jednaka prava LGBT+ zajednice i samim tim otežava i mogućnost za delovanje na nacionalnom nivou.

Idealno tipska, Veberovski rečeno, decentralizacija u aktivizmu bi donela povećano učešće građana i građanki u borbi za svoja prava i to u više aspekata. Ukoliko bismo imali decentralizovane organizacije koje bi funkcionisale na teritoriji cele Srbiji to bi značilo da će veći broj građana_ki biti obuhvaćen u analizi problema zajednice uzimajući obzir i specifične kontekste svog okruženja i time bi se stekla potpunija slika raznolikosti položaja, problema i potreba. Najjače organizacije u svetu su upravo grassroots organizacije koje svoju snagu i moć crpe sa terena iz zajednice. Time se ostvaruje bolji uvid u prioritete zajednice i sama zajednica je onda spremna da podrži  borbu organizovanog entiteta. Sa takvom osnovom koja podrazumeva teritorijalnu decentralizaciju zagovarački potencijal organizacije je veći jer poznavanje problema zajednice kao i podrška same zajednice organizaciju čine najrelevantnijom među postojećim akterima. Decentralizovanost aktivizma podrazumeva i postojanje lokalnih glasova koji jačaju mrežu kako na regionalnom tako i na nacionalnom nivou. To vodi ka tome da su u okviru organizacija zastupljene sve demografske, kulturne i druge različitosti čime organizacija predstavlja mikrokosmos zajednice sa kojom radimo. Aktivizam dakle predstavlja borbu građana i građanki koji koriste drugačije forme organizovanja kako bi ostvarili svoja prava i izborili se za ravnopravnost koja im pripada. S tim u vezi važno je da sve forme organizovanja budu dostupne svim građanima i građankama jedne države odnosno da postoji minimum teritorijalne decentralizacije. 

O autoru:
Matea Stefanović (1996) diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu i od ranih studentskih dana se bavi proučavanjem TIRV tematike, a tokom studija je radio na senzibilisanju akademskog okruženja o trans ljudima. Prvo naučno istraživanje mu je bilo “Stav profesora Filozofskog fakulteta u Nišu prema transrodnim osobama”. Deo je Kolektiva Talas TIRV od 2021. godine, gotovo od samog početka osnivanja te organizacije. Autor je Istraživanja o uticaju pandemije bolesti COVID-19 na TIRV osobe u Republici Srbiji koje je nastalo kao potreba na objektivan prikaz situacije u kome su se TIRV osobe nalazile usled uticaja pandemije na celokupan socijalni život. Koautor je publikacije Preporuke za medijsko izveštavanje o TIRV osobama u Srbiji koja nastala kao odgovor na neadekvatno medijsko izveštavanje u Srbiji i sveprisutnu transfobiju u medijskim tekstovima. Unutar organizacije Talas radi na poziciji koordinatora za istraživanja gde se bavi sociološkim istraživanjima vezanim za stanje ljudskih prava i društveni položaj TIRV osoba u Srbiji i na poziciji koordinatora za rad sa zajednicom gde radi na okupljanju i osnaživanju TIRV zajednice kako bi postala aktivni deo društva.

LITERATURA

Moyer, Bill. The four roles of social activism,  The MAP model for organizing social movements 2004. Dostupno na: https://commonslibrary.org/the-four-roles-of-social-activism/

Martin, Brian. Activism, social and political,  Encyclopedia of Activism and Social justice 2007. Dostupno na: https://www.bmartin.cc/pubs/07Anderson.html

Sadiković, Ćazim. „Decentralizacija vlasti i demokratija“, Politička misao 5 (4) 1968. Dostupno na: https://hrcak.srce.hr/115344  

Brinkerkoff, Derick & Azfar, Omar. Decentralization and community empowerment: Does community empowerment deepen democracy and improve service delivery, Washington DC 2006.  Dostupno na: https://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PNADH325.pdf   

 Vučetić, Dejan & Janićijević Dejan. Decentralizacija kao polazište daljeg razvoja Srbije, Nacionalna koalicija za decentralizaciju 2006. Dostupno na: https://www.protecta.org.rs/public_docs/prirucnik_decentralizacija.pdf

Koprić, Ivan. Decentralizacija i dobro upravljanje gradovima, Hrvatska javna uprava 2009. Dostupno na: https://www.academia.edu/5403202/Decentralizacija_i_dobro_upravljanje_gradovima 

Litvack, Jennie. What is decentralization?, Decentralization thematic team. Dostupno na: http://www.ciesin.org/decentralization/English/General/Different_forms.html  

 Litvack, Jenny, Ahmad, Junaid & Birn, Richard. Rethinking decentralization in Developing Countries, The World Bank Washington DC  1998. Dostupno na: http://www1.worldbank.org/publicsector/decentralization/Rethinking%20Decentraliza tion.pdf 

Međunarodni Institut društvenih studija. Civic activism, Erasmus University Roterdam. Dostupno na: https://isd.iss.nl/home/civic-activism/    

Dilinger, Willian & Fray, Marianne. From centralized to decentralized governance, Finance & Development 1999. Dostupno na: https://www.imf.org/external/pubs/ft/fandd/1999/12/dillinge.html