Piše: Marija Jakovljević
Generalno se ne petljam u božanska posla, ali se samoprozvani božanski izaslanici uporno petljaju u naša prava, pa da vidimo koji im je đavo. Association of women in development, skraćeno AWID, je 2021 objavio obuhvatan izveštaj Prava u riziku (Rights at risk) koji u našem kontekstu nije dobio dovoljno pažnje. Izveštaj je mapirao ko generiše anti-rodno ludilo, na koji način i ko sve to plaća. Stoga ćemo se u nastavku pozabaviti ključnim nalazima tog istraživanja.
Pročitajte ceo izveštaj ovde.
Ko je izmislio rodnu ideologiju?
Vatikan! Preko dve decenije mute vodu ovim narativom u pokušaju da brane crkvenu dogmu i miniraju pomake u pogledu ženskih prava, posebno seksualnih i reproduktivnih. Pridružile su im se i Ruska pravoslavna crkva i Organizacija Islamske saradnje (Organization of Islamic Cooperation, skraćeno OIC), sa drugarima tajkunima/milijarderima upletenim u organizovani kriminal, uključujući i medijske magnate.
Pogledajte ilustraciju na strani 73 izveštaja Prava u riziku (Rights at risk).
Tzv. rodna ideologija je propagandni koncept kojim se sluđuju ljudi, tako što im se prodaje priča da će neki drugačiji ljudi i bezobrazne žene da im unište porodicu i naciju. Kao da oba već nisu uništena baš od onih koji tvrde da je brane. Ovaj kancerogeni narativ naravno metastazira, pa napada čitav spektar progresivnih borbi, uključujući i socijalne i okolišne, jer se patrijarhat, religije i kapitalizam međusobno podupiru.
Taktike anti-rodnih aktera
Anti-rodni narativi su izuzetno rastegljivi i okupljaju plejadu nazadnjaka i mračnjaka. Posebno vole da delegitimizuju naučni rad i izborena ljudska prava. Širu podršku stiču tako što dižu moralnu paniku, spinuju narative i koncepte, manipulišu podacima, izmišljaju žrtve i nameću sebe kao zaštitnike. AWIDov izveštaj je identifikovao paletu taktika. Istaknućemo samo neke.
„Umivanje“
Religijski fundamentalisti su skontali da njihovo unjkanje može da smara ljude, pa su za različite ciljne grupe segmentirali svoje strategije. Morališu onima koji vole to da slušaju, a ovima koji su na malo drugačiji način konzervativni serviraju „tradicionalnih vrednosti“ i to često iz perspektive koje se naziva strateški sekularizam. U tom pristupu se ne pominje religija, nije ekspliciran izvor narativa, što im omogućava da se uvuku u različite prostore koji bi trebalo da budu sekularni.
Prisvajanje jezika ljudskih prava i spinovanje
Ključne organizacije koje podrivaju prava žena i rodno manjinskih grupa, kao što su CitizenGo i Alliance Defending Freedom (ADF) opisuju sebe koristeći jezik ljudskih prava. Hvataju se za pojedinačna prava, izopštavajući ih iz nedeljive celine ljudskih prava i izvrću njihovo značenje. Posebno su kreativni u pogledu religijskih sloboda, predstavljajući svoju religiju kao žrtvu čija prava nisu zaštićena. Specijalni izvestilac za slobodu veroispovesti i uverenja morao je da podseća da pravo na slobodu veroispovesti štiti vernike, a ne religiju, pri čemu se ne smeju ugrožavaju fundamentalna prava i slobode drugih.
Paralelno preuzimanje i podrivanje UN i drugih multilateralnih prostora
Družina prepoznata kao „nacionalistička internacionala“ koju čine mahom države koje ne znaju da sakriju svoju nazadnost i prateće organizacije su se infiltrirale u sve moguće UN i EU komitete, radne grupe i uopšte multilateralne prostore od značaja za ljudska prava. Njihove organizacije imaju kancelarije u svim gradovima u kojima su međunarodne institucije, što im olakšava lobiranje. Ako procene da mogu da zaustave nove pomake ili snize nivo ljudskih prava, učestvovaće u tim prostorima kao predstavnici civilnog društva, podrivati procese i razvodnjavati predložena dokumenta. Prava vezana za rod i seksualnost nazivaju lažnim i novim pravima te nastoje da ih delegitimišu, da podriju njihovu univerzalnost i opravdaju diskriminaciju i nasilje kao povremeno prihvatljive, upozoravaju autorke_i AWIDovog izveštaja. Kad to ne pođe za rukom, preti se izlaskom iz radnih tela, poziva se na obustavu finansiranja ovih međunarodnih institucija, uz plasiranje narativa kako su anti-narodne, kolonijalne, imperijalne.
Stvaranje armije advokata i miniranje političkih procesa
Pomenuti ADF kaže da nastoji da transformiše pravni sistem uz pomoć svojih hrišćanskih advokata (da, tako su ih okarakterisali) koji brane religijske slobode (doduše jedne određene religije i to onako kako je oni vide). Odakle toliki advokati? Napravili su ih. ADF ima Pripremnu školu za buduće pravnike, pa Akademiju za mlade advokate, kao i Blackstone Legal Fellowship kroz koji je prema njihovim rečima prošlo preko dve hiljade studenata, koji su potom završili u tinktenkovima, uticajnim advokatskim firmama, vladinim telima i sudovima. Samo 2017. godine su tvrdili da imaju preko 580 tekućih pravnih bitki u preko 50 zemalja! Ti slučajevi uključuju na primer pokušaje ukidanja istopolnih brakova, odnosno kampanje i pravne postupke za njihovo neusvajanje, pravljenje presedana koji će nagrizati postojeću pravnu regulativu i politike koje operacionalizuju ljudska prava, miniranje feminističkih pomaka kao što je Istanbulska konvencija, te guranje zabrana koje transrodnim osobama ograničavaju pristup prostorima.
Šokiranje i napinjanje javnosti
Da bi se generisala podrška javnosti, ovi akteri pribegavaju svemu što može da uzbuni i aktivira ljude. Bilo da je to parkiranje autobusa sa provokativnim banerima ispred UNa, targetiranje onih koji se bora za ljudska i okolišna prava, sastavljanje kojekakvih spisa koji cirkulišu internetom i sluđuju ljude „otkrivajući im pravu istinu“ koju samo „odabrani i pametni“ mogu da provale, itd. Posebno se forsira diskurs „male dece“ koja „moraju da se zaštite“. Da bi se zaštitila mala deca, napadaju se školstvo, zdravstvo, pravosuđe – bilo koje civilizacijsko dostignuće koje tu i tamo malo ograničava patrijarhat (iako ga realno i dalje reprodukuju, samo malo „civilizovanije“).
I mi konje za trku imamo
Svetski kongres porodica (World Congress of Families, skraćeno WCF) okuplja hrišćanske ultra-konzervativce fundamentalističkih katoličkih, mormonskih, pravoslavnih i evangelističkih struja i ultra-nacionaliste Amerike, Evrope i Afrike, da malo popričaju sa političarima, sumnjivim biznismenima i aristokratama. Na primer 2019. bila je ekipa iz Mađarske (Fides), Italije (Ligaška partija je bila domaćin), Nemačke (AfD), Gruzije, Rusije, Brazila, Holandija, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Srbije (od naših obično bude Boško Obradović iz Dveri). Neki od tih branitelja navodne božje promisli su učestvovali u “Maršu za porodicu” na ulicama Verone, zajedno sa fašističkim grupama. Razume se, nije samo da piju kafu na tim sastancima, naprave se i dogovori ko šta gde i kako finansira i gura, a po potrebi se i međusobno ispomažu.
Da stvar bude grđa, svesrdno im pomažu i one koje se identifikuju kao rodno-kritične feministkinje. Tako je recimo Ženska solidarnost uputila protestnu notu Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja „da ne koriste opasne koncepte, kao što je rodni identitet“ u udžebenicima, naslanjajući se na kuknjavu crkve i Boška Obradovića. Iako nas je to prezupčavanje zateklo nespremne, napadi od strane nekih feminističkih krugova na trans osobe postoje još od sedamdesetih godina u svetu, samo nismo verovali da će se zapatiti i kod nas. Strateška savezništva među ovim strujama pokazuju fascinantnu lakoću zanemarivanja razlika, pa je tako AWID mapirao saradnje konzervativne Heritage Foundation, koja se bori protiv LGBTQI prava, sa Juliom Beck, koja se identifikuje kao lezbejka i radikalna feministkinja ili recimo Women’s Liberation Front (WoLF) i Focus on the Family (fundamentalistička hrišćanka organizacija) koji su udruženim snagama pravno proganjali transrodnu osobu. Izveštaj navodi da nije reč o izuzecima, već da postoji više primera ovih suludih savezništava. Džabe su kod nas Žene u crnom upozoravale na Preteće znake fundamentalizma u istoimenoj publikaciji, kada su i same dale prostor trans-isključivim feministkinjama iz Ženske solidarnosti.
Odakle pare za sve to
Korporacije (recimo UPS, Home Depot, General Electric, FedEx, Pfizer), korporativni rukovodioci (npr. iz IBM, Nestle, El Corte Inglés i još gomila drugih), privatne fondacije konzervativnih biznismena i aristokrata (tipa Qatar Foundation (Katar), Istoki Endowment fund i St. Basil the Great Charitable Foundation (Rusija), Witherspoon Institute the Bradley Foundation (SAD)), religijske institucije, države i druge konzervativne organizacije ulažu milione u anti-ljudskopravašku i anti-rodnu agendu. Te cifre rastu suludom brzinom, pa su recimo samo ADFova ulaganja u Evropu skočila sa 321,302 dolara u 2010. godini na 2,629,632 dolara 2016. godine, zabeleženo je u AWIDovom izveštaju. Za lobiranje EU zvaničnika godišnji ADFovi budžeti su se kretali od 200 do 300 hiljada dolara u periodu 2017-2020. Dodatno, ranije pomenuta armija advokata je po ADFovim procenama doprinela pro bono uslugama u vrednosti od 224 miliona dolara. Da ne pominjemo preko 20 drugih organizacija koje troše između 2 i 3 miliona evra godišnje za lobiranje EU.
Poređenja radi, finansiranje progresivnih organizacija dolazi sa ogromnim birokratskim zahtevima za komparativno mizerna sredstva, dok se desničarskim organizacijama upumpavaju izdašna sredstva koja im omogućavaju fleksibilno funkcionisanje. Oni koji su registrovani kao nekakva podružnica crkve u zemljama gde crkve ne moraju transparentno da izveštavaju o svojim finansijskim tokovima imaju slobodu da koriste sredstva kako hoće, a njihovu ukupnu sumu je nemoguće proceniti.
Kao da to nije dovoljno, javna sredstva takođe odlaze ovakvim grupama. Mapirani su grantovi kako od nacionalnih vlada, tako i od Evropskog parlamenta koji su završili u rukama ultra konzervativnih organizacija koje su verovatno koristile taktiku „umivanja“ i prisvajanja jezika ljudskih prava.
U AWIDovom izveštaju se pominje i godišnja donatorska konferencija poznata kao The Gathering koja služi za koordinaciju ultra-konzervativnih donatora još od 1980. godine. Ključni donator je National Christian Foundation (NCF), koji tvrdi da je od osamdesetih godina na ovamo donirao preko 13 milijardi dolara. Samo u periodu 2015-2017, NCF je donirao bar 56 milliona za 23 grupe koje su identifikovane kao grupe koje šire mržnju, uključujući pomenuti ADF. NCF je prepoznat i kao najveći izvor finansiranja prolajferskih i anti-LGBT pokreta, navodi se u izveštaju.
Kako su u naše pokrete mogle da uđu anti-rodne podvale?
Svi smo produkt represivnih sistema u kojima živimo i kao takvi uglavnom nesvesno reprodukujemo gluposti i nasilje. Neosvešćene i nezalečene traume posebno su plodno tle da se perpetuira zlostavljanje ugroženijih među nama, dok ubeđujemo sebe da se zapravo branimo ili borimo za nešto. Jedno takvo ludilo upravo gledamo u Gazi. Drugo nam se zapatilo u feminističkom pokretu.
Važno je da shvatimo da niko nije imun na fašizam, šta god mi mislili o sebi. Biologizam i esencijalizam nisu ništa drugo do podloga za fašizam i čisto desničarenje, kolko god bili ponekad umiveni i sa primesama „zdravog razuma“. To što smo preživeli svakakvo patrijarhalno i drugo nasilje, ne daje nam pravo da negiramo drugima postojanje. To što se osećamo ugroženo i nezbrinuto je fejl naših pokreta da se pozabavi zalečenjem trauma i uspostavi prostore uzajamne brige. Umesto toga, naši pokreti su prekopirali militantne strukture i obrasce, iako su imali feminističke narative. Oni prostori koji jesu bili feministički neretko su postali rigidni i izvrgli se u svoju suprotnost. Ništa čudno, opresivni sistemi nagrizaju i unazađuju pokrete, niko nije rekao da je borba linearna.
I šta ćemo sad?
Pa pored toga što nećemo puštati da to prolazi, popravljaćemo se. Mogli bismo nešto i da naučimo od desničara. Na primer koliko je važno da se ne predaju prostori od značaja za ljudska prava, ta koliko moramo da jačamo naše pravne i komunikacione kapaciteta, ali iznad svega koliko je važna uzajamna podrška. Obzirom da imamo manje sredstava na raspolaganju od naših protivnika, zadatak pred progresivnim pokretima je mnogo teži, ali to nam je što nam je, ili ćemo se regrupisati i promeniti načine delovanja, ili ćemo izgubiti i ono što je izboreno. Moramo da izađemo iz takmičarskog moda, koliko god nas sistem gurao u to, i umesto toga da razvijamo mehanizme koordinisanog rada. Moramo da budemo tu za naše ljude. Stoga bih da završim nečim praktičnim: podržite kampanje solidarnosti, jer time pokazujemo da razumemo međuzavisnost naših borbi, da vrednujemo rad jedni drugih, da nam ljudi nisu potrošna roba i da smo tu kad zagusti.
Evo par predloga:
Aleksandri Gavrilović treba podrška za hormonsku terapiju.
O autorki:
Marija se bavi mirovnim, levim, feminističkim i zelenim politikama i praksama. Njen rad obuhvata analize, obrazovanje, organizacioni razvoj, mobilisanje zajednice, kolektivnu brigu i finansiranje progresivnih promena. Fokus joj je na odučavanju štetnih obrazaca koje reprodukujemo i razvijanju kapaciteta i mehanizama da budemo tu jedni za druge sa više empatije, međusobne odgovornosti i radosti.