Piše: Andrija Filipović
Prikaz knjige: Aurora Mattia, The Fifth Wound (Nightboat Books, 2023).
U prethodnim prikazima teorijskih knjiga1, a ponajviše na temelju vlastitih iskustava, može se uočiti da trans i kvir ljudi žive u okruženju koje nije nimalo gostoljubivo. Štaviše, živimo u okruženju koje oblikuje naša tela kroz negativne afekte, nasilje i smrt (nekropolitika), dok to okruženje ustrojeno kao cisheteropatrijarhalno društvo sebe biopolitički oblikuje kroz uvećanje i intenzifikaciju vlastitih uživanja i moći delanja na štetu svih drugih formi (ne)života, uključujući životinje, biljke i druga (ne)živa bića. Sa takvom postavkom gde je na jednoj strani biopolitički oblikovan cisheteropatrijarhalni život, a sa druge strane nekropolitički proizvedeno sporo umiranje trans, kvir i neljudskih tela, kako (pre)živeti kao trans i kvir osoba? Kako (u)pisati trans i kvir telo (u svet /književnosti/) kada su sredstva za taj rad bitni elementi bio/nekropolitičkog upravljanja? Dva su puta koja se ukazuju kada se (re)produkcija cisheteropatrijarhalnog sveta posmatra kroz infrastrukturnu prizmu i kada se književnost uzme kao jedna od infrastruktura koja održava taj i tako izgrađeni svet i tu formu života. Ta dva puta su prilagođavanje na postojeću infrastrukturu i pronalaženje načina da se ona u najvećoj mogućoj meri prisvoji ili bar da se neki njeni elementi prenamene, a adaptaciji nasuprot leži destrukcija – uništenje postojeće infrastrukture radi izmicanja iz stiska cisheteropatrijarhalnog sveta. Svaki od pristupa poseduje mnogobrojne metode, a ovde ću pisati o uništenju razumljivosti, ili bar otežavanju čitljivosti, kroz umnožavanje značenja putem hibridizacije književnog teksta kao modusu destrukcije infrastruktura u Petoj rani (The Fifth Wound).
„Infrastrukturni pristup“ književnosti može se činiti kao još jedna u nizu metaforizacija gde se književnost (ili bilo koja druga umetnost ili društveno-prirodna pojava) uzima kao ono što služi (re)produkciji određene društvene ideologije. Međutim, ovde uzimam infrastrukturu u doslovnom smislu te reči, kao ono što služi kao osnova u (re)produkciji datog društva. U infrastrukturu se ubrajaju saobraćajna, vodovodna, energetska, stambena, kanalizaciona i telekomunikaciona infrastruktura. Čini se da, kada se ovako nabroji, infrastruktura veoma daleko od umetničkog dela kao što je jedan roman. Ali nije i to iz dva razloga. Najpre, infrastruktura služi (re)produkciji cisheteropatrijarhalnog društva. Očigledno je da bez svih onih pobrojanih vidova infrastrukture ne bi bilo ni sveta u kome trenutno živimo. I upravo je to razlog zašto infrastrukture igraju ključnu ulogu u očuvanju izgrađenog okruženja kakvo poznajemo. Umetnost, kao jedna od ljudskih aktivnosti, neposredno zavisi od infrastruktura – bez razmene informacija, električne energije i transporta, primera radi, ne bi bilo knjiga o kojima pišem ove prikaze. Ali umetnost služi i (re)produkciji društva. Umetnost se, dakle, može posmatrati kao jedna od infrastruktura zbog svoje društveno-(re)produktivne funkcije.
Infrastrukture ovde igraju i drugu ulogu. Naime, trans i kvir ljudi, kroz istoriju, izgradili su naročit odnos prema infrastrukturama. I opet je reč o više aspekata. Kako infrastrukture služe (re)produkciji dominantne forme života, a koja je uvek već cisheteropatrijarhalna, sledi da infrastrukture služe (re)produkciji cisheteropatrijarhata. Vodovod, kanalizacija, ulice, energetska mreža, sve to služi da bi se održao društveni sistem zasnovan na binarnoj rodnosti i heteroseksualnosti (i, ovde gde živimo, beloj rasi). To znači da infrastruktura – izgrađena sredina koja proizvodi svet oko nas – nije napravljena za ljude koji nisu cisheteroseksualni i beli. Mi smo samo njeni puki, slučajni korisnici. S druge strane, trans i kvir ljudi privremeno adaptiraju i prenamenjuju postojeću infrastrukturu. Prvo što pada na pamet jeste fenomen kruzinga koji je, doduše, sa razvojem novih tehnologija, u nestajanju, ali koji je bitan istorijski primer privremene prenamene postojeće infrastrukture tako što su trans i kvir ljudi javne toalete i parkove koristili za seksualne susrete u nedostatku drugih prostora. Takođe, privremena prenamena saobraćajne infrastrukture za seksualni rad istorijski je važna pojava koja se neposredno tiče trans i kvir ljudi. Videti, recimo, Merlinkinu romansiranu autobiografiju Terezin sin (Red Box, 2013) i Staklenac Uroša Filipovića (Rende, 2002) za primere kako su kruzing i seksualni rad izgledali u Beogradu osamdesetih i devedestih godina 20. veka. Seksualni rad pominjem i da bih napomenuo da se Aurora Matija bavi njime preko OnlyFans sajta (što je opet omogućeno različitim infrastrukturama).
U ovom smislu tretiram i književnost u ovom prikazu. S jedne strane, umetnost uopšte i njene partikularne forme služe (re)produkciji cisheteropatrijarhata, ali, s druge strane, trans i kvir ljudi prenamenjuju književne forme i sadržaje za svoje potrebe. Ali ih i uništavaju. U prethodnom prikazu bilo je reči i o trans besu. Taj bes ovde zadobija i dodatne dimenzije jer bes nije ljutnja izazvana neprepoznavanjem nekog identiteta, frustrirana želja za bivanjem predstavljanim u društvu koje neki identitet marginalizuje (iako je i taj bes sasvim legitiman), već je reč o besu usmerenom na svet u ovom infrastrukturnom smislu. Trans i kvir bes je bes protiv sveta. Izgrađeno okruženje, koje je svet kakav poznajemo, izgrađeno je tako da nam ne samo bude “tesno”, već da nas ne bude uopšte. Odnosno, ono nije izgrađeno za sve nego samo za neke. Tako i sa umetničkim i književnim formama. Nije, dakle, reč samo o bivanju prisutnim u umetnosti, predstavljanju trans i kvir subjekata, već o aproprijaciji i/ili uništenju samih formi koje oblikuju takve sadržaje jer su forme kao forme proizvedene da uobličavaju cisheteropatrijarhalni svet (umetnosti) i ništa drugo do taj svet.
Aurora Matija u Petoj rani primenjuje nekoliko taktika u cilju uništavanja književne forme kao infrastrukture koja (re)produkuje cisheteropatrijarhalni svet. Najpre, ona maksimalizacijom uništava čitljivost. Kako sama Aurora Matija piše, “minimalizam je luksuz koji pripada onim ljudima koji mogu da očekuju da će biti shvaćeni” (236). Maksimalizam u pristupu Aurore Matije ogleda se u gustim intertekstualnim tkanjima (brojne reference na starogrčke mitove, hagiografije, Bibliju, srednjevekovne spise), baroknim rečenicama koje prerastaju u blokove teksta koji ispunjavaju stranice, upotrebom različitih formi uključujući poeziju i skrinšotove četova, te umnožavanju metafora i označitelja preko granica razumljivosti. Kao primer za ovo poslednje može da posluži ova rečenica: “Nikada se nisam usudila da pogledam borovnicu u lice” (37). Ovakav maksimalistički pristup metaknjiževni je i komentar na maksimalističku tradiciju u književnosti koja je, do sada, bila zabran belih cisheteroseksualnih muškaraca (Don Delilo /Don DeLillo/, Džozef Mekelroj /Joseph McElroy/, Dejvid Foster Volas /David Foster Wallace/, Roberto Bolanjo /Roberto Bolaño), itd.) uz recentni izuzetak cis žene Lusi Elman (Lucy Ellman) i njenog romana Ducks, Newburyport (Galley Beggar Press, 2019).
Problem koji Matija postavlja sebi kao spisateljici i nama koji njen tekst čitamo jeste kako upisati trans telo u (književni) tekst (svet), i na prvim stranicama ispostavlja svojevrsni program svog pisanja: “Zbilja, želela sam da pravljenje rečenica bude način vođenja ljubavi, želela da reči budu organska materija jednako vitalna i nesvodiva kao sperma, želela da snovi budu tečnosti izmamljeni i izbrizgani iz sluzi bolesnih roze žlezdi u kojima naša tela pohranjuju i destiluju njihove grube i primordijalne nektare, nevoljni med, svaki podrum, svaki kutak i ostava prazni u njihovo vreme, žuboravi, prelivajući, laki, lepršavi, lagani višak vlažnih i neznanih prevoja (to je bio san), ali ja sam bila spremna samo na to da pevam o lepoti stvari, a ne o načinu na koji je lepota protkana mržnjom kao meso krvlju. Mislim na to da sam samo pisala o leptirima i bezimenim bogovima” (3).
I još neposrednije u vezi sa strukturom, temom i sadržajem romana: “Šta god da jesu moje genitalije, one su nekada bile rana i zahtevale su šavove koji su ih, kao semikoloni ili zapete, sprečavale da postanu, doslovno, besformne. Vremeno su se šavovi rastvorili, kao što se interpunkcija rastvara u neku vrstu ritma ili daha u umu osobe koja čita rečenicu. Ali rečenica ne zahteva vreme da se zaleči od revizije. Rečenica ne krvari. Mesec dana posle njihove revizije, moje genitalije su krvarile. Nekada osećam nostalgiju za tim periodom neizvesnosti kada su moje genitalije još uvek poprimale oblik, kada nisam ni imala genitalije, kada sam imala ranu. Oduvek mi se činilo čudnim da većina drugih telesnih tečnosti (pljuvačka, pišaćka, sperma, znoj, suze, govna i sline) izlaze iz jednog unapred određenog telesnog otvora mog tela (usta, genitalije, genitalije, pore, oči, dupe i nos), ali krv nema takav ispust osim kroz upisivanje oštricom” (50).
No, da li se trans telo i njegova intimnost (sa sobom, sa drugima) može upisati i učiniti razumljivim? Da li telo može da postane tekst? Najkraći odgovor bi glasio – ne može. Ali da li tekst može da postane telo? Aurora Matija će probati da (u)piše, drugi da pročitaju i razumeju, jer “isto važi za rečenice, čija je funkcija, koju radosno izvršavaju učitelji maternjeg jezika u osnovnoj školi, da nas zastraši radi gubljenja vere u naše jezike, radi straha od naše poezije, i radi predavanja, na kraju, neizbežnosti linearnog vremena, predavanju tako neizbežnom da se saglašavamo da napustimo svakoga koga pokušavamo da dosegnemo” (60). Naslov romana ukazuje na transmizogini napad koji je Aurora Matija doživela u metrou kada je neki muškarac napao nožem i rasekao lice (“peta rana”, a pre toga je, kako i sama kaže, imala četiri elektivna zahvata, uključujući i rodno afirmativne hirurške intervencije). S druge strane, roman je i svojevrsna hronika njene ljubavi pre i posle tranzicije sa gej muškarcem – koji do kraja romana možda postaje neko drugi – kojeg ona zove Jezekilj po starozavetnom proroku, što je još jedna intertekstualna igra koja rasipa značenje. Pored toga, Aurora Matija nam pripoveda i o tome kako je bila više puta hospitalizovana na psihijatrijskoj klinici zbog samopovređivanja, o telesnim povredama koje je doživela tokom seksa sa cis muškarcem (“šesta rana”) te o transantagonizmu medicinskog sistema, što hirurškog što psihijatrijskog, s kojim se suočavala prilikom intervencija. Međutim, roman ne sledi formalne konvencije naturalizma, realizma niti ispovedne proze. Aurora Matija doslovno upisuje rane koje su nanete njenom telu u telo teksta. Kao na stranicma na kojima briše stihove iz pesama jer nije dobila dozvolu da ih citira, ali zadržavanjem brisanja vizuelni utisak koji se stvara jeste utisak rasecanja teksta. Tekst postaje vizuelna stvar, predmet gledanja a ne čitanja. S druge strane, telo teksta nosi trag uklanjanja (rane), baš kao i telo autorke.
Ove strategije kako upisivanja u tekst tako i brisanja iz teksta, hibridizacije tekstualne forme kroz uključivanje netekstualnih elemenata poput fotografija i ilustracija, za cilj imaju uništenje samo okvira koji nas prisiljava da budemo smisleni. Kako Aurora Matija piše: “Kolonijalni poriv koji Carstvo održava leži u tome što kolonizatori, kojima nedostaje vlastite životne snage, pokušavaju da apsorbuju, asimiliraju, to jest, da vampirizuju vreme, pažnju, svaki mogući rad, slobodno vreme, poreklo, tišinu, želju, sanjanje, molitvu, sećanje, zadovoljstvo, uvijanje, interdimenzionalno izdisanje, duhovni ambit, signalnu vatru, propadljivu i nepropadljivu hranu, proročki i trenutni san na javi, podzemni rezervoar i mrežu mita onih koje žele da “predstave”, jer kolonizator je vampir univerzalnosti koji peva: “Svet je, ipak, mali…” (32-33). U ovom citatu imamo celokupnu strategiju pisanja Aurore Matije, istovremeno veoma jasno razotkrivanje “Carstva”, razotkrivanja načina na koji cisheteropatrijarhalni kapitalistički sistem funkcioniše na nivou infrastruktura, ali i gotovo istovremeno raspisivanje strategija Carstva umnožavanjem označitelja i produžavanjem rečenice dok njeno značenje ne počne da proklizava.
Univerzalnost se mrvi pod težinom nesmislenog (ali ne i besmislenog) teksta u koji je upisano i kojim je upisano trans telo u književnost i svet, a svet najednom postaje mnogo veći no što se to čini u granicama Carstva:
Jesi li ti muškarac? Are you a man?
Ne. No.
Jesi li ti žena? Are you a woman?
Ne. No.
Jesi li prerušeni bog? Are you a god in disguise?
Ne. No.
Šta si ti? What are you?
Ja sam mrljavi predmet. I am a blurry object. (23)
Tekst Aurore Matije tako postaje odgovor na nekropolitičko oblikovanje trans tela kroz različite infrastrukture. Ona upisuje rane koje joj je transmizogino nasilje nanelo u tekst romana, ali istovremeno čini (svoje) trans telo teško čitljivom za “Carstvo” jer trans telo i nije nešto što se tiče “Carstva” osim kao predmet nasilja i ekstrakcije simboličkog i realnog kapitala. Tekst Aurore Matije je i odgovor na nekropolitiku i to tako što uništava infrastrukturne forme koje omogućavaju sprovođenje nekropolitike na ravni teksta. Njen tekst aktivno dovodi u pitanje biopolitičku infrastrukturu (sveta) umetnosti i time otvara put za društvenost zasnovanu na politici trans besa, ali i trans ljubavi (jesu li ta dva afekta uopšte razdvojena?). Jer ovo je, nadasve, roman o ljubavi između Aurore i Jezekilja, ljubavi koja postaje nešto drugo i koja postavlja pitanje – šta kada razrušimo sve i postanemo mrljavi predmeti jedni za druge?
- Prethodni prikazi objavljeni pod autorstvom Andrije Filipovića nalaze se u okviru Trans Bloga na sajtu Kolektiva Talas TIRV, a reč je o tekstovima „Pisati (teoriju) kao (depresivna) trans osoba, deo I“ (obuhvata prikaz knjige Side Affects: On Being Trans and Feeling Bad, 2022) i „Pisati (teoriju) kao (depresivna) trans osoba, deo II“ (obuhvata prikaze knjiga The Terrible We: Thinking with Trans Maladjustment, 2022, i Raving, 2023. Link: https://talas.org.rs/transblog/